(поема) Сине, остављам ти љепоту патње између мора мисли и океана жеља, мјесташце у међуредовима трава гдје је моја крв отекла зеленим јазом да на њему саградиш  малу цркву у којој ћеш исповиједати уморна крила, кључ за људска срца: Срећном и глупаку не даривај вријеме. не знају они за другу страну...

Ми смо, рекох родном прагу, свакој муци вични. Тебе ноге можде, мене дани, један другом. слични. Остене ли дуже, нећемо ни своја сјена бити. Постаћемо земља, јекну ивер тврди и ја и т...