Кад будем морао к теби, о Боже мој, учиниНек то дан буде кад је село у светковини
Прашњавој. Одабрати желим, како ми годи,
Као што овдје чиних, пут и њиме да ходим
У рај, гдје по бијелу дану звијезда има.
Узећу штап да пођем на дуги пут и свима
Пријатељима својим, магарцима да речем:
“Ја Франсис Жам се зовем и ево у рај крећем,
Јер нема пакла Господ добри гдје обитава.
Дођите, пријатељи благи тог неба плава,
Јадна и мила марво што наглом кретњом ува
Отресете се жалца пчела, досадних мува.”
Пред тебе кад искрснем међу животињама
Које толико волим, јер спусте главу – сама
Благост – и, застајући, мале си ноге споје
На начин тако благ да буди смиљење твоје.
И кад стигнем у пратњи тисућ ушију њиних,
Оних што носили су кошаре на слабини,
Ил оних што су вукли кола акробатима.
Или кола од перја и бијелога лима,
Они што су на хрпту канте теглили свеђе,
Ослице сломљенога крока, ко мијех бређе,
Међу њима и оних с малим хлачама има
Због рана помодрелих што цуре и у њима
Мухе се тврдоглаве купе у круговима.
Боже, учини да ти дођем с тим магарцима.
Нек анђели нас воде ка потоцима чије
Воде дрхтаве трешње пуне, а плод сваки је
Гладак ко дјевојачка пут млада што се смије.
У боравишту душа, у божанственим твојим
Водама, нека сличан магарцима сам који
Своје ће сиромаштво, смјерно и благо, затим
У бистринама вјечне љубави угледати.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!