Има дана кад далеки видици

у нама рађају зебњу:

плаши нас слутња

да на корак од нашег скученог круга

свагдашњих биједа и трица

почима проријетко свемирско сивило

– пустош без краја

и без живота.

Румен зоре ил сутона 

у себи носи болну пјегу смрти:

рањава нас жалбом коначних растанака,

тугом коначних потонућа. 

И ми се погнуте главе 

враћамо у узе

наших мемљивих улица и кућа,

у тјескобе 

наших дана и наших ноћи,

у наше уморе и наша безнађа,

покајано,

као пред зору тенац у свој гроб.