Између мене и плавог очајања њених очију

Зима се разапела као једро љубави

Која захвата само ветар луд од пољубаца

Који ме је неосетно довео до обала земље

где се никад не сања

Али изненада зима се сасушила у дну мога грла

Као слава злата у последњој стиснутој шаци

Као лист свео у пролеће.

Пролеће, благо пролеће, пролеће Вештачких Смрти,

Пролеће кристалног цвећа!

Да ти кажем:

Моје очи су пресушиле док си ти продужавало свој живот

на мом мртвачком ковчегу

Оне су се распукле као кликери колико су гледале

како се вучеш сјајно као слуз

Оне су постале провидне као црни и невидљиви вео

који краси чело и бедра младих и невиних невеста

И сад више не плачу

Не плачу више него да окусе боју мора

коју има каткад горчина сувише дуго уздржане сузе

Него да се огледају у имагинарном миру једног језера соли

Да се огледају и да се гледају

Као што чине две девојке, лепе и наге,

које још не познају љубав.