Има дана кад далеки видициу нама рађају зебњу:плаши нас слутњада на корак од нашег скученог кругасвагдашњих биједа и трицапочима проријетко свемирско сивило– пустош без крајаи без живота.Румен зоре ил сутона у себи носи болну пјегу смрти:рањава нас жалбом коначних растанака,тугом коначних потонућа. И ми се погнуте...

Свако смрт док своју чека,Обавља и посла нека:Неко ради у дућану,Неко пљачка пак у стану,Неко воли алкохол,Неко пак да чини бол.Некоме је посаоЉудима да прави зло.Неко пак моралу учи –(Тиме кога стигне мучи).Један води предузеће,Други паре прима веће.Да не помињем и онеКоји голубове гоне.Ова воли плес и славља,Она руж...

Између мене и плавог очајања њених очијуЗима се разапела као једро љубавиКоја захвата само ветар луд од пољубацаКоји ме је неосетно довео до обала земљегде се никад не сањаАли изненада зима се сасушила у дну мога грлаКао слава злата у последњој стиснутој шациКао лист свео у пролеће.Пролеће, благо пролеће, пролеће Вештачких...