И оде човјек, спокојно, мирно оде,

и раскине све нити родног краја!

и не зна тугу друмова који воде

из сиромашних, уклетих завичаја!

 

Некад вас и ја проклињах, брда сива,

и питах себе: друм уз стране бијели:

истргнут конац моје чежње није ли

што се у модру даљину ушива.

 

И жељу њивљах у дуге ноћне сате

да родног кута оставим топло крило

и одем некуд у стране непознате,

не би ли тамо и мени боље било.

 

Ал’ кад се трудан у родно вратих поље

са првог свога сањаног путолома,

никада више не сазнах за што боље

од драгог мира и среће што сам дома.

 

Ја и сад гледам са чежњом врх планине

над којим небо у сјајан лук се свија,

јер људском срцу болне су све даљине,

ал’ завичај је даљина најболнија.

 

Побједа, Цетиње, (1952)