О једној растуженој сенциО једном преклањском ликуШто заборавља мој санО једном другом дануНезваном у мој крајГовори киша на окнуИ влажна сенка зебњеПада полако на зидДок лептир облеће лампуОн је мој ноћни страхДетињском руком чуванДетињском руком храњенЗаједно са птицом у вртуЗаједно са псом на ла...

Имао сам жену дуге тамне косеједном у пијанству у љето у сламиа сада је волим њене ноге босетужне њене очи зрелу пут што мамитек сада је волим а било је росепред јутро и било смијеха је и самибили смо и голи и врели и глосеписали смо њежне по тијелу по тамигатали смо дуго тражећи у ватрилог за наша тијела пуна густе крвипа...

И оде човјек, спокојно, мирно оде,и раскине све нити родног краја!и не зна тугу друмова који водеиз сиромашних, уклетих завичаја! Некад вас и ја проклињах, брда сива,и питах себе: друм уз стране бијели:истргнут конац моје чежње није лишто се у модру даљину ушива. И жељу њивљах у дуге ноћне сатеда родног кута...