Облачје над луном распаљеном иде,
Ко дим брзи што га над пожаром виде,
И од црних шума видокруг се прави.
Ишли смо шутећи по рошљивој трави,
Кроз густи вријесак, кроз шипраг не мали,
Кад под борјем, оном у Ландама налик,
Великих ноктију траг смо угледали
Вукова скитача које смо хајкали.
Слушали смо, дах нам суздржан, а споре
Наше ноге. Нису равница ни горе
Пуштале ни уздах у зрак; у црнини
Вјетроказ је к своду кричао једини.
Јер вјетар, над земљом уздижућ се много,
Тек самотне куле дирао је ногом,
А храстови доље, нагнути к стијени,
Као да полегли спију налакћени.
Нигдје шума, дакле, и, главе спуштене,
Најстарији ловац у потрагу крене:
Осмотри пијесак, легнувши, и јави
Ускоро, он, који грешку не направи
Никад, тихим гласом да свјежи траг сваки
Збори о проласку и шапама јаким
Два велика вука и вучади двоје,
Ми одмах ножеве спремисмо, и своје
Пушке скрисмо, њино јако свјетлуцање,
Ишли смо полако, размичући грање.
Кад тројица сташе, ја, тражећи шта је
То што виде, спазих два ока што сјаје
И четири лаке сјенке, с друге стране,
У вријеску и под луном разигране,
Ко што уз велику буку чине вазда
Весели хртови кад се врати газда.
Слична им је игра, сличан облик, али
У тишини су се вучићи играли,
Знајући ту близу да лежи у кући
Нин душманин човјек, напола спијући.
Отац је стајао, мајка крај дрвета
Одмара, ко она од мрамора, света
Риму: боковима длакавим су њеним
Полубози Ромул и Рем одгајени.
Вук дође и сједе, ноге усправио,
У пијесак нокте кукасте зарио.
Изгубљен је, схвати, јер је изненађен,
За узмак ил бијег пут му је преграђен,
Тад зграби губицом, распаљеном врло,
Најсмјелијег псета засопљено грло,
И зељезну чељуст не раствори, мада
Нашим хицима је био испробадан
И ножи су нам се, клијештима налик,
Ронећи у његов стомак, укрштали,
До у задњи час кад пас му се, без сапе,
Мртав прије њега, скотрља пред шапе:
Вук га пусти, затим у нас упре зјене,
Каме му до дршке у бок заривене,
Окупан у крви, прикуцан сред траве,
Пушке око њега кобни млађак праве,
Погледа нас једном још, потом се прући,
Крв што му на уста покуља лижући,
И не марећ знати да погину, своје
Крупне очи склопив, без крика умро је.
II
На празну сам пушку наслонио чело,
Замишљен, гонити није ми се хтјело
Вучицу са дјецом што су га, све троје,
Хтјели сачекати, и, мислим, без своје
Вучади удова, мрка и пристала,
Не би муж велики да сам страда дала,
Ал дужност јој бјеше спасити их, па да
С њом се уче добром подношењу глада
И да с градом никад не уђу у савез
Што га људи с ропским звијерима праве
Које за њих лове, због лежаја свога,
Шума и стијења власника првога.
III
Вај, мних, како наша биједа стид буди,
Унаточ великом том Имену Људи!
Како напустити живот са свим злима
Треба, то је дивним знано звијерима.
Кад видим шта овдје бива, шта остаје,
Све је слабост, само шутња велика је.
Ах, дивљи путниче, ја те добро схватам,
Твој ми задњи поглед, што за срце хвата,
Рече: “Нек ти душа, можеш ли, доспије,
А да мање ревна и мислена није,
До високог ступња стоичке гордиње,
Гдје дијете шуме одмах се успиње,
Јецај, плач, молба су једнако млитави;
Својски, дуг и тежак, задатак обави
На путу који те судба позва прећи,
Затим, ко ја, пати и умри ћутећи.
