Обитавасмо опет покрај затона,

и облаци још плове изнад нас,

и Везув данашњи ко пре клопара,

и слеже се прашина на сокаке,

и слушаш звекет сокачких стакала.

И нас ће једном затрпати пеп'о.

И ето волео бих у тај час

да ти у предграђе трамвајем дођем,

да уђем у твој дом,

и стотине година потом

дође ли одред да откопа град,

тако бих волео да нађе тад

у твоме вечном загрљају мене,

под слојем новог пепела и праха.