Ни на какве хероје немислим, већ пре на

Оне јаче и боље од мене,

Који не чекају ни зрака ни трена

Дуж путева у дане маглене.

Који су навикли, као ја, на прасак,

Сваким нервом и мишићем својим,

Који нису фитиљ за динамит,

Но ватра што уз фитиљ пузи, дим.

Сред дрвећа, звери и људи.

На земљи, на путу према небу

Не треба нико да ме води,

Све што знам, знам по себи.

С младалачким жаром, као ножем,

Почех да мерим живот и људе:

Претеже онај са тврдим челиком – 

Потегни нож! Докажи! Па шта буде!

Никакве пороке, вође који суде,

Ни следбенике бога ватре, не,

Ја тражим оне праве људе

Који су јачи и бољи од мене.