Дишеш и играш и сањаш и шеташ кроз мој сан. Свако ми јутро поклањаш у шуми узабран дан. И као хлеб и воће ноћ ми на сто донесеш и свет који тамо хоће у диму косе укреше...

Гледати реку од времена и воде и сећати се да је време друга река, знати да нестајемо као река и да лица пролазе као воде. Осећати да је бдење други сан што сања да не сања и да је смрт које се боји наша пут она смрт сваке ноћи, која се зове сан. Видети у дану или години симбол дана човекових и његових година, претворити разарање...

Старци успоравају бригаде, ко да вуку неку ужад. Хеј, другови! На барикаде! — барикаде срца и душа. Онај је комунист чисти што за собом мостове пали. Доста корачања, футуристи, на нову будућност — пали! Воз се формирао у јединицу, навио точкове и — пут за уши. Ако пјесма не плави станицу, чему се, онда, старо руши? Ништа...