Најбожанственија,Некакав је доказ моје искрености према Вама то што пишем овако припремљен жестоким пићем како бих говорио истину; а писмо писано након што је одбило дванаест сати у ноћи јамачно мора обиловати тим племенитим састојком. Тако срце мора бити крцато пламеновима, јер је истодобно загрејано и вином и Вама:...

Затвори већ очи гладида нађу дно недогледи.У стопу се сам усадида оживе крстореди.Дјед­сунцу вјечношћу мједине чешљај иње у бради.Све лађе у санте следии лучи у главње шчади.Па у мрак звјездоједиса ћуком уз хук му сједи –мук мјери у миријади,све док, астрономе сиједи,траје ти трунке у кредии тебе­бога у на...

Џозефини у Милану, одаслано из Вероне, 13. новембра 1796. Више те не волим; напротив, презирем те. Ти си грозна, врло шлампава, врло глупа, врло пепељугаста. Уопше ми не пишеш, не волиш свога супруга; ти знадеш какав ужитак му твоја писма причињавају, а не удостојиш се написати му чак ни шест редака најбезвезнијих...

Изненадно светлост вечерња се рађајер већ киша пада неприметно ситна.Пада и падала је. Једна ствар је битна:у прошлости нашој киша се догађа.Ономе што кишу слуша занесенодарежљиво време изгубљен час пружакад цвет открио је што се зове ружаи чудесну боју именом црвено.Ова киша која слепа окна стварарадост ће донети у предграђа...

Ви у вечерњим капијама, у сумрачним улицама,Крај споредних излаза, поред оградаОд црвене опеке са комађем стакла,Ви који загрљени сањате о месечиниУплетеној у крзно мачке, ишчезлојУ наборима завесе или у лавежу пса,Ви двоје, ви двоје, сами у мраку, самиУз последњи стуб без светиљке и без сна.Ви двоје, негде у парку, на...

Милости молимза шале себарских женакад се повуку у вајатеи луч утрну,за ширу њиховог кикота у тами, за мисли што их, у сумрак, прате.За маште њине сунцем опаљене,и тајне мирисом сена запахнуте,за себарске жене,за урамљену у нетачна сећања ноћ љубави и ноћ порођаја,за оно од чега им крај огњиштасвекрва угљевље...

Ја сам мрачан – самац, без утешна мира,Принц аквитански кога кула крије:Једина ми звезда мртва је, – а лираЗвездана са Црним сунцем Меланхолије.У гробној ноћи, ти што ми јад спира,Врати ми Позилип, мора Италије,Цвет који радошћу болно срце дира,Чардак где се бршљан око руже вије.Личим ли на Љубав, Феба?... ил' Бирона?Краљичин...

Запевао је петао гласно са кљуном забоденим у небоКад је локомотива пројурила низ пољепоследњи пут је месец прошетао низ провинцијску улицуи ноћни стражарзора је мирисала на топао лебна фабричким капијама рађао се даносвануо је на мосту просјак и његов санјесењи облак поцепанједна жена у болници последњи пут се натеглаи...