Нема више дана, ни ноћи, ни ствари,Где не видим тебе, твој усамљен ликИ поглед што мирно ни за чим не мари.Свако јутро, вече, тишина и крикДоносе ми тајну коју носиш сама;И Док небо, земља, сâм тичији кликПричају о нади што ти крије тама,Јављају се мисли, где си увек ти;Мисли, и још борба с небом и жељама.Отићи ће борба....

Моја љубавнице и моја пријатељице,   Моје срце и ја сâм предајемо се у Ваше руке, и смерно молимо да будете милостиви према нама и да, у одсутности, Ваши осећаји према нама не јењају, јер тако би се увећала наша бол, а што би била велика штета, јер нам расејаност даје довољно, и више него што сам икада помислио...

Ти гласе из тишине,када се рујним предзакомнезнано кроз нас винеш,да је мрењу заблистало пролећеу сенкама што испред ствари стварношћу пребивају,сребрном нити доћи ћеш у походена границу црних и белих светова,где ће да ти зазвучи тугованкаод сатртих, бездану полетелих надања.И од хода доласка твогмекано звончиће у душама...

Не могоше га у платно ни повита неутешног сумора сен сиванеотворене очи му целива:– Он зајеца, и постаде видовит.И сад преко свих вода, стена, гора,кроз завесе бедеме и мандала,он види сваку сузу кад је пала,јасно, ко ноћу капљу метеора.Он види сузе и неисплакане,из сувог ока што на душу кану,где скамењене прокрваве рану,и...

Ко ће кога наџиветиКо ли ће пре небу стићиКоме ли ће црна рукаНечујно по главу прићи Расли смо ја и орахРасли смо ја и дрвоНекад ја зеленији и бржиНекад дрво прво Пао је орах летос цеоЧујем јутрос од стрицаУдарио гром у деблоПоцепала и жиле стрелица Одлазим шта могуКако је и писано на кори орахаМожда већ...

Очајно црни голуб, покисло јадно птиче, под сивом садреном сисом уморне каријатиде, што носи на глави фасаду самртно блиједе зграде, жалосно гуче.Модре се паре каде.Већ цијели дан и цијелу ноћ и јуче плаче киша посмртну сиву пјесмубез напјева, без наде.На цести мртваци јашу у тутњу луђачке кавалкаде, а...

Слушај, вјетар хуји кроз ноћ, пуну тмине;Он на црном грању, кô сироче, плачеИ у часу пане, негдје, у дубине,И ја чујем како уздише све јаче.Еј, колико пута, кô дијете лудо, Слушао сам њега крај мајчина гроба!? У срцу ми бјеше суморно и худо –И ми смо плакали обоје крај гроба!Он је и сад дошô са њезине хумке; Ја...