Шта је то што се у дну песме крије Кад исти дар негде је јутро а негде ноћ мира? О даљино сна где југ влашиће свира Скриј ме од слепог камена који у небу бдије. То питоме долине посташе провалије У овој песми у којој немам мира. Срце пуно мрака анђела свога бира Да бди над горким морем и намеру ми крије. Црно...

Сви моји Преци, које често сањам били су Срби и ја им се клањам. Полуписмени тежаци, горштаци и горосече, али Православци. Хвала им што нам кроз љуте године сачуваше ова брда и долине По којима се још разлеже јека од Њине песме, псовке и лелека И рађају воћке, које посадише Ти стари воћари, Те бивше радише! Сад...

Чедо моје, учини ми љубав, положи ме на расу, која је за мој погреб, и спреми ме потпуно на свети начин, као што ћу и у гробу лежати. И простри рогозину на земљу и положи ме на њу и положи камен под главу моју, да ту лежим, док ме не посети Господ да ме узме одавде. (Миодраг Павловић, Антологија српског песништв...

На свету један војник бејаше Смео, високих манира Леп ал' лутка дечија, гле! Тај војник од папира. Променити свет он хтео је За срећу, не из хира А на нити био је Тај војник од папира. И ватру, дим и смрт и пех Он за вас двапут бира Ал' слушао је церек, смех Ха! Војник од папира! Тајне нисте скровите Да ли да вам...

Од како седим, од како старим, Ја се не дивим сваком воћу, више речи и више ствари, које не желим, нег које хоћу. А ти ме враћаш на старе стазе, ја због тебе земљом ходам, и пуштам да ме дани газе, и прљава ме носи вода. И пуштам да ми видаш ране, свака је тешка и дубока, а истина ме увек гане, ослепео...

Висине бледе ћуте, Јесењи сумрак рâни; Листови свели жуте. Лепи, несрећни дани. Провидан сумор пао На моје дане лако. Сад мије на све жао, И тешко, тешко тако! Живот у сну не буја У ове часе глуве; Вечерњи дах лелуја Уморне гране суве. Једина радост тиха И у то тужно доба, Када се мис’о ниха К’о цвет врх рана гроба, То...

Да когод знаде како мене боли То што ме судба пасторчетом створи! Колики терет моју душу мори! И како душа преклиње, и моли! И моје срце живо је, и воли. Ал о том једне не сме да прозбори! И, као жижак, само себе гори... О, нико не зна како љуто боли! Па где су оне земаљске дивоте Рад којих човек Бога благосиља? Зар...

Ходам са очевим штапом у руци Са упаљеним срцем на штапу Стопала ми сричу слова Која ми свети пут исписује Цртам их штапом по песку Пред спавање На сваком коначишту Да ми се из сећања не избришу Далеко сам још од тога Да их одгонетнем За сада ми на вучје сазвежђе личе Имаћу чиме да испуним ноћи Ако...