Камен-кацига време. А све бујније навиру коврџе боли уоколо лепог лица земље, пијане јабуке, осмеђене дахом грешничке једне изреке: лепе и одбојне игри коју играју у лошем одразу своје будућности. Кестен цвате по други пут: знак сиротињски распаљене наде наредним повратком Ориона: јасно озвездани жар слепих...

Леђа им храстова увек повијенаПод тешким врећама жита и брига.Док узору пролеће и пожњу летоцрвени кртичњаци изрију ледине дланова.Под усијаним небом ожедне како земљапод модрим облаком ручају зебње класја.Кад се породи јесен подетиње од срећепа сисају млеко из дојки лампека.Тек тада се сете љубави и женапа их опет...

Један пут је добар и видан њим су ишли многи дивљач дрво стена попут стреје други пут кроз густиш по њему нешто лаје зло мирише чупави лист и трње Овим путем којег се други клоне полазиш да видиш то зло шта ...

Поваздан примрак Над Приштином Сватују вране У гојном пришту Небо премркло И предјел вран већ од ранила на враништу Кроз зраку зорила мрак кроз сумрачја дуге Над Грачаницом грака И цел дан вранило и цел дан црни...

Од тебе моје тело кап по кап одлази, моје лице одлази у глувом уљу; моје руке у растопљеној живи, моје ноге у два прашњава времена. Све одлази од тебе, све од нас одлази. Одлази мој глас који се претварао у звоно, глуво за сваког, осим за нас. Одлазе моји покрети што су се упредали пред твојим очима као ткалачки...

Разнесене валима и вјетром ту су топле рушевине љета; На рубу напуштеног мора и једног изгубљеног свијета. Ничег нема, ничег нема од тебе, од мене. Остала је само празна кућа мало ствари љетовања нашег на столу новине још леже са неким датумима јула. Наша љубав сад се руши као пјешчана кула. Ал’ још сам увијек овдје још...

Сунце — букнула зеница неба, па обневиде птице испод облака, надоблачне се населе у предео светлости. Свака по зрно сузе у песму усидри, свака из будног корена песму изнеби. Понека изгубљена у суновратном откосу муње коначи ко зна где као звезда изгорела. Као негде изгубљену птицу, у заседи те очекује дубина сна, која...

Пољуби још једном јој чело, којим те сада гледа испод капака мртвих: усном што стид ти је стину невјерства измјери своја на том челу од леда, и запамти их вјерно у сваком своме вину. Баци још један јој грумен земље која је прима, да видиш како се она сахрањивала у те, да чујеш како ће пасти твоја залудна рима као...

Радост је када се у жбунова сени Плаче за прошлошћу обала рођених И, док се о првим сединама ћути, С притајеним болом на судбину љути. Ни друга, ни мисли на обличје жене Не доносе њене речи одмерене, Ал у њој, ко вере, има живих снова Да се усне такну скривених светова. Волиш у њој вече и овас над реком, И децу са...