Шуме бокори цветног јоргована, И ноћ звездана трепери, и жуди За бујну љубав, свету богом дана. Док месечина насмејана блуди, Шуме бокори цветног јоргована. У таку ноћ је пожудну и страсну Изолда некад чекала Тристана. Буде се гробља уз кукњаву гласну И сећају се прохујалих дана. У таку ноћ је пожудну и страсну, Носећи...

Глава му је сада кубе Млечног Пута срце мирис на трпези пчеле измирен са собом по бескрају лута испија пића из небеске зделе. То што црви творе није уништење творба је црва пука играрија душа умрлога нуди исцељење живи мисле да то сунце сија. Живи мисле да то ветар дува то у ствари дах узнети лети изнад пустих кућа...

Ноћ дубока влада, и све живо спава; На староме торњу поноћ откуцава. И у томе часу са гранчицом крина, Анђео се спусти са рајских висина. Све поспало ћути, нико се не буди; Не виде га звери, не виде га људи. Ал' осећа грање - па се тихо свија; Осећа га лахор - па тихо ћарлија. И Анђео Мира, кроз дубоку таму, Спусти...

Удишем сваком пором коже У претећој тишини шуме Све што нико назвати не може, Што ни жив ни мртав сад не уме. И оно што је тако недостижно, Оно што је измакло из руке, Каткад промакне мимо и у зеленом Мрешкању реке без буке. Свет је по себи надарен и вешт Да нас води као робље, везано, И његов ритам, и његов хаос, Да...

На мојим ђачким свескама На мојој скамији и дрвећу По песку по снегу Пишем твоје име. Преко свих прочитаних страна Преко свих белих страна Камена крви хартије или пепела Пишем твоје име. Преко позлаћених слика Преко оружја ратника Преко круне краљева Пишем твоје име. Преко чуда ноћи На белом хлебу дана Преко верних...

Дао бих ноћас пуну врећу пшенице за једно зрнце сна. Поноћ је безазлена као детиња душа, а мене прожима страх. Ко зна шта неко сања док сам ја будан? Моје смрзнуте јабуке стоје непомично на месечини и придржавају небески свод. Кад би сад ветар померио само једну гранчицу, чини ми се да би се цело звездано кубе...

Све сам била, откако се живи. Из пепела дизала се свога. Почињала живот испочетка, и нестајала опет после тога. Кад сам била цвијеће у Јапану, у царевом винограду грожђе, или со у неком океану, чекала сам да час овај дође. Чекала сам да час овај дође... Све сам била, и све могла бити, и што јесам, и што нисам хтјела. Ал'...

Вихори витлају прашину понад кровова, у вртлозима, и по пустим трговима где огрнути коњи њуше тле, укипљени пред блештавим улазима хотела. Низ шеталиште, поред мора, силазиш у овај дан час кишан час сунчан, у коме као да прашти, реметећи му једнаке, тачно нанизане сате, припев кастањета. Знак је то другог пута: пођи...

Ноћно небо, ко сенка модрога бескрајног Маја, као у трену бело сунце лепоте кад клону Обли га сјај: Са истока, заносним летом непомичним, Моћан месец се диже етиром тамним   и као Сузе под миловањем су звезде под његовим зраком Посред модрих бескраја Што се светлошћу и тамом ко срма преливају, Док под неизречном чари Дишу...

(Успомени Александра Ивановића) Буде понекад тешко човјеку кад га некаква патња сколи, па оде да тражи ријеч неку ко траву од које мање боли. И не врати се никад више из своје душе ко из горе, остане тамо, свијета лишен, тражећи траве чудотворе. Пребира смиље и ковиље иако добро зна тај патник да је немоћно све то...

Расклапа зора трепавице сене, И буди данак са својега крила: „Устани, драги, ноћ је веће била!“ И данак слуша, и покорно сване, И крвав исток свом силином плане. У соби тама. Малога кандила Последњи зраци, меки као свила, Умиру; нема кô уља да кане... Кандило моје, ми смо среће једне: И моје груди за животом жедне, Кô...

Бићу кô Сатир што из грања вири и чека нимфу несташну и младу, док око њега у прозирном хладу облећу страсни, мекани лептири. Окитив чело ружама и травом, слушаћу како изнад вала врући' допире твоја песма, миришући младошћу, сунцем и пожудном стравом. Сакупиће се моја душа страсна у жедан пехар у самотној...

Сви ви који сте живи, док сте живи, живите Сви ви који имате очи, радујте се лепоти виђења, Сви ви који можете да волите, волите, Сви ви који можете да заборављате, заборавите Како сте били гоњена зверад по друмовима И ваша клецава деца угљен пећима, Прихватите проломе тишине доброћудним рукама, Ви јачи од ветра...

Никада се нисам наљутио на јабуке што су јабуке, на лишће што је лишће, на сенку што сенка је, на птице што су птице. А јабуке, а лишће, а сенке, а птице наједном се на мене наљутише. И ево ме на суду лишћа, на суду сенки, јабука, птица, на суду округлом, суду ваздушном, суду танком, суду хладовитом. Ево ме осуђеног...

О, душо мудра, душо блага! О, срце што немирно сањаш, о, како бијеш испред прага двоструког нашег битисања. Ти си становник двају светова. Нездрав и страстан твој је дан. И као откровење духова твој сан је пророчки нејасан. Иако из паћеничких груди уздах избија, којег су створиле страсти многе, душа је спремна као...

Усред зиме тица лета пева ми на прсту руке, Ћилим поноћи растегао се, пуца на њему бесмртна воља. И јуче и данас запаљено је грање моје муке Вино среће потопило наша братска поља. Остани у мени песмо, ми црни људи нисмо Лутаћемо по житу злата, тражићемо наша јутра И сутра и увек расадник Славе расте за...

Морамо се бранити од црних вулкана ума, један крвави зуб и даље свијетом путује. Има дивљих мишица и злих снова. Треба више топлине за љубав, треба љубављу измјерити вријеме; има много гримаса бола. Морамо из пјесме истјерати мртве и пресвући око химном љепоте, научити људе да пишу пјесме, обнављају ријеке и гаје...