Опет си са мном Све што је било, ко да било је давно Стави ми њежно главу у крило Око нас свуда је тамно. Опет сам с тобом Свему се чудим, погледу, даху Дуго те, дуго пољупцем љубим Да ли у нади или у страху. Немој више никада ништа грубо рећи Ја ћу једном, једном још, преко свега прећи Немој више никада да одеш...

Нагнут, у вечери, бацам своје тужне мреже у твоје очи океанске. Тамо се извија и гори на узвишеном огњишту моја самоћа што као дављеник маше рукама. Црвене знаке стављам на твоје очи одсутне, као море што запљускује стене светионика. Ти само тмину чуваш, жено далека и моја, из твог погледа изрони понекад обала страха. Нагнут,...

Нашао сам се у шуми очију, Која ми је притулила све звезде. Горео сам а нисам био њихово питање; ниједна ноћ ту није била моја, сам је хлеб имао туђ укус. Био сам рана саврела на снегу. И само су ми сопствени трагови жегли табане док сам тумарао голетима уобразиље. Онај сам који није постојао; који је цвокотао и писао, мрзнуо...

Изнад поља најзад пада мрак и бол снега са небом плови. Најзад полетеше гаврани, крила лепећу као људска срца. У честару крај пута гомила се тмина да још мало причека. Потом, потиснувши у страну белину, црна каљуга лагано се слеже. Опет шкрипе санке. Тихи долазак овде кочијаш слави с колима сена, ућутао, да не би...

Кажеш: „Поћи ћу у неку другу земљу, поћи ћу до другог мора. Наћи ће се други град бољи од овог. Сваки мој напор је овде проклет, осуђен; и срце ми је – као леш – покопано. Докле ће ми ум остати у овој тмини. Куд год да скренем поглед, куд год да погледам, црне рушевине свог живота спазим, овде, где сам провео толике...

Вечерас, Госпођо, у Кнеза на балу, Играћемо опет бурни валс, кô прије; С радошћу на лиду минућемо салу, Као да никад ништа било није! А затим ће доћи весели кадрили, Музика ће страсна да хуји кô бура; Госпође ће бити у млетачкој свили, Господа у руху од црног велура. За тим ће властела у зборе да тону! Млађи о јунаштву,...