када понедељак развеје руже преко земље на прозору стојим и чекам кад уторак разбије кишу на обали реке тад стојим на прозору и плешем кад среда за среду преполови сунце стојим на прозору и вичем када четвртак изгуби у парку свој крст одлазим с прозора корацима што се приближавају кад петак завитла своје одело...

Чија ли си ноћас — ко те љуби пијан од лепоте, и у мекој коси сања свет пун твога шапутања. Срећо моја давно прошла коме ли си добродошла ове ноћи док зла цича моју студен свету прича, и док ветар грубо гуши заостали сјај у души. Чија ли си ноћас — чија, коме твоје сунце сија као што је мени сјало тако мало, тако...

Истом сунце сјекну. Кô плава кадифа, Прострло се небо, а вита и лака, Низ очеву башту, по ћилиму мака, Пјевајући ходи једина Шерифа. На њу зрело воће смије се са грана; Лептири је прате, први зраци мију; По петама голим нануле јој бију, А под грлом трепте одблесци ђердана... Гле, зембиљу пуну крупних зерделија На...

У рат против стране силе спремио се краљ. Краљица му врећу двопека насушила, И стару је униформу брижљиво ушила, И дала му неколико савета за крај. Руке је своје ставила краљу на груди И рекла: “Прво, гледај да им отмеш колаче, И друго, распали по њима што можеш јаче – Да ти се не смеју кô неком пацифисти људи!” Војска...

Кад се појача тлачење Многи се обесхрабре. Но његова храброст јача. Он организује своју борбу За пару наднице, за воду, за чај И за власт у земљи. Он пита власништво: Одакле си? Он пита назоре: Коме користите? Тамо где се увек ћути – Он ће говорити. Тамо где влада тлачење а говоре о судбини, Он ће споменути имена. Где...

Устао сам, када Поноћ глува, Бледа, нема, у црноме велу, Невеселе, сиве стазе чува. Поветарац мек по њима дува, У сузама траву теши свелу; Суво грање, жуто лишће нија Шум тајанствен ноћних елегија. Устао сам, да обиђем руже У свом врту, да видим да л’ туже Судбу света, немилосну тако: Хармоније милогласне круже И...

Простримо бијеле кости, простримо бљештаве кости Немамо друге заставе: крв је ослијепила сунце. Старе трубље прољећа, млада звона слободе Звоните, зовите љубав, нека се у њој смири Црна мисао човјека, метална душа свијета. Ја сам љубав и молим: простримо биједне кости Ја сам љубав и вичем: простримо сунчане кости Ја...

Ко се год загледо у Сунце, прегорно, Том се причињава пред оком, упорно Нека црна тачка. Очи бије хридом. У младости лудој, да се до ње винем Усудих се Славу погледом да шинем, И црна ми тачка заигра пред видом. Од тада у све се унела, да збрља, Сви смо ми у власти тих злокобних мрља О стрепњо ужасна, свима нама...

И ово још хоћу да знаш, драги мој Федре: живели смо У временима сасвим очајним. Од трагедије Правили смо комедију, од комедије трагедију; А оно право: озбиљност, мера, мудра узвишеност, Узвишена мудрост, увек нам је измицало. Били смо Негде на ничијој земљи, ни ми сами, Ни неко други; увек тек за корак-два удаљени Од...

Ви — што доживљавате толико оргија, и каду, и топли клозет имате, стидите ли се кад предлоге за Георгија[1]  мимо, са новинских стубаца, читате? Знате ли, недаровите њушке убоге, што у глави држите само јела слику — можда је, баш сад, бомба одсјекла ноге Петровх, храбром поручнику... А кад би он,...