Кад сенке облака једног
што клизи од стене до стене,
од брда до другог брда,
па се крене кроз поље, —
тако кроз неба висине,
од звезде иде до звезде,
од звежђа до другог звежђа,
тамна, огромна сенка
велике земље моје.

И као што извора безброј
лију се у једну велику реку,
затим у море
и у њему тичу све крајеве света, —
тако,
између Неба и Земље,
стичу се,
све малене сенке
земаљских бића и ствари,
у ову огромну сенку
и у њој
додирују се Неба.

Па ја што вечито хоћу,
да душом живим сред звезда,
мислим:
куда овог минута
кроз бескрај свемира блуди,
кроз која сазвежђа дивна
земљина сенка лута,
да дознам:
са сенком свог сопственог тела
коју додирујем звезду?!

(Из књиге Звездано небо)