...Поноћ је. У црном плашту нема богиња; Слободне душе то је светиња. То глухо доба, тај црни час — Ал’ какав глас?... По тамном крилу неме поноћи Кô грдан талас један једини Да се по морској ваља пучини; Лагано хуји, кô да умире, Ил’ да из црне земље извире. Можда то дуси земљи говоре? Ил’ земља куне своје покоре? Ил’...

XXXIII Још и сад кад смо другом свету ближе, Где у састанку новом тражим спас – Успомена ме њена к небу диже И ово вечна је веза за нас. Све своје дражи, сву своју красоту Дала је мени, сав свог срца плам... А њену љубав и њену лепоту, Сем мене нико не окуси – знам! XXXV И још и сад памтим то пијанство...

Зар не, о љубави, да ноћ споро тече, Кад, док лежиш сама, сан бежи од жена, Кад свакога сата споља звона јече, кад часовник броји дрхтај сваког трена? Док будна сањариш под теретом тмине, Самоћа ти не да лек што умор брише: Ни сан, да ти с њиме ноћ што брже мине, Ни љубав, да са њом сан не желиш виш...

Ја Србију памтим из детињих снова, у невољи тешкој у патњу ураслу, место кише увек ледом затрпану, градовити облак на пустом салашу, и руку просјачку на бедноме прагу крај богатих њива и зрелих воћњака, ја Србију памтим из народних прича, чуда од љубави, чуда од јунака. Знам ту земљу буне и земљу тишине, гостопримство...

Ми смо, рекох родном прагу, свакој муци вични. Тебе ноге можде, мене дани, један другом. слични. Остене ли дуже, нећемо ни своја сјена бити. Постаћемо земља, јекну ивер тврди и ја и т...

(као завоји на слаткишима приликом једног весеља) 1. Играј, Србе, ал' с' не играј са срећом свог рода, Свако дело има цене тек од добра плода. 2. У игри се рука пружа, ту се слога тражи, Тако свако лепо дело слогом се тек снажи 3. Сви у коло, не около, Кад к напретку води коло. 4. Сваки срећу тражи, мало је познају, Зато...

Као лампа у ноћи реч љубави умире, закључана у мом слуху за небеске звуке. Била је реч драги камен у ноћи, свитац што на крилима му ватра, у срцу кремен. Умире песма љубави у којој је сенка моје туге што се свакодневно рађа и мре. Злоочница болест жутом пакошћу палаца: узалуд ће ме видати хајдучке траве и звезде...

Шта је лепота? Питају се све душе – Лепота је свако изобиље, Сваки жар, свака препуњеност И свака велика немаштина; Лепота је бити одан лету и наг до јесени; Лепота је папагајева перјана одора Или залазак сунца који најављује олују: Лепота је оштра црта и необичан глас: То сам ја, Лепота је велики губитак И погребна...

Стећак мраморни ћути говором сцена по боку. Јачи од канџа кише, повампирења и крађе. Његов мјесец и сунце, што значе посмртне лађе, Давно су превезли душу, вјекују сад у доку. Удаљили су се од њега и градови и села. Видик му створе листопад и козе што ту брсте. Вјетар подсјети лијеске, и оне се шаптом крсте. Змија...

Кад сенке облака једног што клизи од стене до стене, од брда до другог брда, па се крене кроз поље, — тако кроз неба висине, од звезде иде до звезде, од звежђа до другог звежђа, тамна, огромна сенка велике земље моје. И као што извора безброј лију се у једну велику реку, затим у море и у њему тичу све крајеве света,...

То лице љубави опасно и нежно једне се вечери јави после предугог дана Можда је стрелац био са луком или свирач са харфом Не знам више Заиста не знам Знам само да ме је ранио можда стрелом можда песмом Знам само да ме је ранио из срца крв ми тече Врела ме сувише врела љубавна рана печ...