Да увек заједно пољупце сањамо То знам, и то када у плач бризне. Да ми је она на коју мислим? Увек осећам Кад јој ноћу покривач склизне. Ми се можда никад нећемо срести, Тужни путници, нас двоје. Ал' сам крај ње кад год зажелим И она увек дође кроз љубав туђинке ма које. Можда јој је будна и црна коса, Такву косу желим....

Лепи мој дане с душом елегије Кад од Бића сенка бива пределима Лутам у сузама страх ме обузима Звездани утицај нада мном — ко да их сузбије (!) Неиздвојен појавом још нико није Открио себе, свете, у твојим призорима Врати ми дан ако га негде још има Земљо поново непозната кад у лобањи легу се змије. Поређане...

Повлачим се у своју самоћу, тамо где су људи мога кова, тамо где се тешко живи ноћу, од тишине и опасних снова. Дигао сам руке од скандала, од прошлости и погрешних жеља, од лепоте извора свих зала, од љубави и од пријатеља. Повлачим се а остављам људе у њиховој заблуди од злата, да ме нађу кад и њима буде закуцала...

Најзад све се у сенку слије, преголеми је земаљски плач. Са усне патња патњу пије. Над нама сунце — ужарен сач! Зар све је само прамен дима? Не зброја дане ни ткач ни врач. Видех те у свим понорима, о, сестро таме, нељубљена, у сну сан си ми над свим снима. Ја немам више свог имена, ја немам више својих речи, нема...

Да не бих видјела бесциљност своје љубави ја кажем: желим тебе. Али ја не желим тебе, ја желим да те желим. Учини што хоћеш, буди што хоћеш, само ми дај да ти све своје дам. Ти си у мени а ниси у себи: О љубави без циља, без разлога, без краја. И кад те грлим, видим: не грлим те, него грлим љубав, жељу своју. Волим...

Да, сећам се тог зида у нашем срушеном граду. Стрчао је такорећи до шестог спрата. На четвртом је имао огледало, невероватно огледало, јер није било разбијено, добро закачено. Већ није одражавало ничије лице, ничије руке које намештају косу, никаква врата преко пута, ништа, што би се могло назвати место. Било је...

Сећај ме се када зора бела Сунце у свој двор зачаран води; сећај ме се докле испод вела сребрнога ноћ снивајућ ходи; уздрхтиш ли кад те задовољство зове или сенка мами у вечерње снове, чуј из тамног грања глас како одзвања: Сећај ме се. Сећај ме се кад воља судбине заувек те растави од мене, кад од туге,година,даљине ово...

Мало псето хода између све самог цвећа у сеоском дворишту, сунце му је с десне стране, а с леве осињак и љуте зоље; из куће долазе час тихи час повишени гласови, али глас моје баке посве је тих да се готово и не чује. Шуми околно дрвеће, јасика и пламенац дошаптавају се с анђелима, а анђели су негде горе, више димњака...

Ноћ мукло хуји. Тупо звуци брује Кроз влажну маглу, мутну и блиједу, И тихо, сретно, у складном нереду Нагањају се, протичу и струје. И мене собом носе… С њима и ја У магли лебдим, лаган као пера, А биће моје у звук се претвара И тоне у склад чудних мелодија. Тад ја се губим у звучној цјелини И чујем акорд себе како...

То је онај живот, где сам пао и ја С невиних даљина, са очима звезда И са сузом мојом, што несвесно сија И жали, ко тица оборена гнезда. То је онај живот, где сам пао и ја. Са нимало знања и без моје воље, Непознат говору и невољи ружној. И ја плаках тада. Не беше ми боље И остадох тако у колевци тужној Са нимало...

Ти не слутиш мој повратак и моју близину У ноћи кад шуми у твом уху тиха мјесечина знај; не корача мјесечина око твоје куће. Ја лутам плавим стазама у твојем врту. Кад корачајући цестом мртво свијетло подне станеш преплашена криком чудне птице знај: то крик је мога срца с близих обала. И кад кроз сутон видиш црну...