Шта не бих дао за сећање на прашњав путељак са ниским оградама и високог коњаника што зору испуњава (похабан дугачки пончо) једнога дана међу данима равнице, једнога дана без датума. Шта не бих дао за сећање на мајку која посматра јутро на естансији Свете Ирене а не зна да ће се звати Борхес. Шта не бих дао за сећање да...

Једино ће мој живот доиста умрети За мене, једном. Једино трава зна укус земље. Једино крв моја чезне, доиста, За мојим срцем, док га напушта. Ваздух је висок, ти си висока, Висока је туга моја. Туга моја чује још нерођене псе Који лају на људе Још нерођене. Долази време да умиру коњи. Долази време да остаре машине. Долази...

Љубећи се од постања Кроз маглу свијета двоје блуди, Са чудном чежњом, да се нађу У метежу страних људи. Размишљају о себи често И преварит ће се кадикад, Да су једно друго нашли, А неће се наћи никад. Па ипак, он ће једном доћ У собу онога хотела, У ком је она цијелу ноћ Уз уздисаје мора бдјела. Пред зору, кад...

Не спава нико на небу. Нико, нико. Не спава нико. Створови месеца њуше и круже око колиба. Доћи ће игуани живи да гризу људе што не сањају и онај што бежи срца разбијена срешће на угловима невероватног крокодила мирнога под незним протестом звезда. Не спава нико на свету. Нико, нико. Не спава нико. Има један мртви...

У полумрачном храму Безбројне сузе свеће, Оплакујући драму. И ките сабрано цвеће Нечујно мре и вене. Болно јецају жене. Скрушеност срце плави, И дух ми ослобођен Земаљских тежња слави Пораз; мистиком вођен, Диже се, космички атом, Великом, непознато. Али ми, у недоглед, Очи лепоте жедне, Зарониле су поглед У мрке...

Стојте, галије царске! Спутајте моћне крме, Газите тихим ходом! Опело неко шапћем у подне пуно срме Истопљене над водом. Ту где на дну шкољке, како рече песник, Сан уморан хвата, лежи брат до брата, Леже златне сенке, знакови удесни једног давног, никад допеваног рата. Зар не осећате како море мили Овде где се Сизиф...

У извору твојих очију живе врше рибара полуделог мора. У извору твојих очију море држи своју реч. Ја онде бацам срце које је боравило код људи, одећу коју сам носио и сјај свечане заклетве: Најтамније на дну тамног, ја сам огољенији. Ја нисам, но само једном отпадник, поуздан. Ја сам ти, кад сам ја. У извору твојих...

Једне ноћи изневерио ме је сан. Отворио сам прозор, па чеко дан. На дворишту у полумраку Будио се живот: у буџаку Спремала се мачка, да скочи На буре; пето је трљо очи Онда се с лествица сишо И зевајући ђубрету је сишо Да кукуриче. Ко да их се то не тиче, Спавали су даље на дрвећу Пилићи. Около, по трави и цвећу Блистала...

Сјећање ме лаком тугом ови: ... вече слази и мирише липа. Кроз сумрак се чује колска шкрипа, — с пута иду кари Шабанови. Ми у сусрет отрчимо к њима, а кари нас врате срећне кући и сивом нас џадом труцкајући о пређеним шапћу друмовима... ... Мили дани, моји сни нестали, као да сте сви у јутро неко на каре се крадом...

                                         М. П. Не осврћи се. Велика се тајна иза тебе одиграва. Птице гњију високо над твојом главом док бескрајна патња зри у погледу и отровне кише лију. Звездама рањен у сну...

Драго моје с усном од рубина, Покрај мене вргло пехар вина, Да ме куша куд ће рука прије; Да упозна за чим срце бије. Хеј, једна рука вије с' око врата, Друга хвата за пехар од злата, Винце пијем, грлим драго своје, Срце моје, бије за обоје! 185...

За племе моје питаш? Нисмо знатни; ма да је цео мој род ратовао и многи од њих на бојишту пао, не спомињу нас извештаји ратни. Не бележе нас ни спискови платни... Столећима је мој род крш оро и поповао или кметовао... Као што видиш, ништа нисмо знатни, ал' када пођеш на оне бачије, запитај успут дете макар чије Ковачевића...