Памћење је зла не мало
Сакрило од вас и мене.
Сав живот је лаг-лагало,
Проиграло поверење.
Можда, град и парк ниједан
Не постоји – нема спора –
Живи само снага леда
И сланога мора.
Свет је, можда – пут звездани
Преко снега тога.
Свет је, можда – само тајга
Ка схватању Бога.
Превео с руског Миодраг Сибинов...
30 октобар 2018
29 октобар 2018
Тако ми прија што нема ничега.
Што се догађа зрачно ништа.
Што са тјемена свакога бријега
слика је иста.
Зуј колобара баш ми одговара,
јер се видно шири у нечуј.
До глухости слух ме наговара
на поход ријечју.
Тако је добро кад нешто спласне
и сване лице ништоће јасне.
Поћудно је кад беспут и цеста
замрсе мјеста.
Дјелатно...
25 октобар 2018
Цело после подне на мом прагу седи
Досада, и гледа налакћена мене.
Очи су јој мутне, челичне, студене,
А усне замрзле и образи бледи.
Не чује се никад да помути дахом
Ни тренут тишине за то цело доба.
Дан умире мирно: а моја је соба
Испуњена чудним слутњама и страхом.
И немо и споро ослушкује тада
Неку тамну јесен...
23 октобар 2018
Тамне су моје ријечи, све тамније,
гладне су моје очи, све гладније,
од шибља ноћи станка немам;
ружне су моје псовке, све ружније,
тужне су моје лађе, све тужније,
куд се то спремам?
На некој грани трава расте,
на некој ливади грање пласте
(зле воде гмижу наопако);
над хумовима дивљач лове,
по хумовима звијезде плове
—...
21 октобар 2018
Замишљам најдужу зиму онога доба;
Месец, јасан читавог дана,
замрзнуте гваље од перја под дрвећем;
и не мирише да ојужи.
Па ловци што вире из пећине, чађави:
сметови заклањају видик,
над отвором висе снопови леденица.
Шта ако је и главној ватри
догорело – да им још греје само претке?
Нешто би се, ни крик ни цвилеж,
у...
19 октобар 2018
Пластови новога сена
Као чопор зелених паса
Седе на утрини
Бити југ у цичи
Бити лед у јари
И бити истинит
И волећи падам злој судбини у раље
Ал' волим и даље
Ал' волим и даље
Црна ружа у црним грудима
Црна крв ми црно у костима
Црн без људи црњи са људима
Оне велике очи умне одлазе
И она јака рука од нежности
Не...
18 октобар 2018
Јесен вас затиче за столом, у шуми, за чашом пива, у колима која превозе излетнике док грицкате сламку, најежени, озбиљног лица пружајући цвет насмешеним скитницама. Мислите на човека који вас је тражио с јабуковом гранчицом за пасом једне недеље. Не, нисте знали док је силазио степеништем како је пламен осветљавао бљесак...
17 октобар 2018
Има једно дрво што са нама расте,
има једна песма од нашег рођења,
има грана неба у пазуху ласте,
има једна нада до задњег вољења.
Има пустопоља срца по коме су
голуби гривњаши смртно гнездо свили,
па нам иду дани у мртвачком плесу
и нестају ко да никад нису били.
Има једно дрво што расте са нама,
има песма што нас...
16 октобар 2018
16
окт
Једнога летњег јутра постах млад;
тад први пут сам осетио било
живота сопственог – и како љубав
у све је дубљи усхит тонула,
тако се и ја све то више будих,
и сваког трена жудња је све јача
прожимала ме за спајањем што би
присније било, било потпуно.
Страст је мог бића сила зачетна.
Средиште ја сам, свети кладенац
из...
13 октобар 2018
Најсрећнији дан тај – и минуте драге,
које још памти моје срце свело,
узвишена нада гордости и снаге,
све је одлетело.
Рекох ли: и снаге? Да! Tако бар мислим;
вај! Сад су све то сећања далека!
То привиди беху у данима милим –
нек пролазе, нека.
Хеј, гордости, каква веже нас још сила?
Нек се одсад друга чела гуше
под...
12 октобар 2018
Због обала свога завичаја
напустила си туђи дом.
Горко сам плакао до краја
пред тобом у тренутку том.
Моје су хладне хтеле руке
да одлазак задрже твој,
да растанка не кратиш муке
преклињао је уздах мој.
Ал ти си усне ишчупала
из пољупца дубоког тог,
у други крај си мене звала
из предела прогонства мог.
Говорила си:...
Док се земља још врти и док је светлости јарки сјај, Господе, свакоме ко нешто нема ти дарежљиво дај. Мудроме хладну главу, коњима мирним обдари уплашене, срећнима новаца дај. И не заборави на мене. Док се земља још врти, Господе, твоја ја власт – онима што теже власти дај владавине сласт, дај штедроме одмора бар док...
10 октобар 2018
Ветар што вечерас смотрено свира
– наликује силном лепету лимарије –
на инструменту густог борја
и мете бакарна обзорја
куда се ројта светлости вије
попут змајева у јечећим небесима
(Облаци промичу, ведра
краљевства небесна! Високих Елдорада
капије одшкринуте!)
и море што, крљушт по крљушт,
оловно тре
и мења боју бацајући...
Бојим се мртвог лишћа.
Бојим се гаја пуног росе.
Одох да спавам
Ако ме не пробудиш,
Оставићу крај тебе моје хладно срце.
Шта то звони тамо далеко?
Ветар у прозорским окнима, моја љубави!
Ставио сам ти ђердане од зорних драгуља.
Зашто ме остављаш на овом путу?
Ако одеш далеко, моја ће птица плакати
И зелена лоза неће...
09 октобар 2018
09
окт
Вечерње новости, "Новости истраживања" – 30. јануар 1997. године
КАКО
ИСТОРИЧАР КЊИЖЕВНОСТИ ДРАГОЉУБ ВЛАТКОВИЋ ДОКАЗУЈЕ
ДА ЧУВЕНА АНДРИЋЕВА
"ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА" НИЈЕ ПЛОД ПИШЧЕВЕ МАШТЕ
За време студија у Пољској, Андрић је уочи Првог
светског рата 1914. године, упознао 16. годишњу Јелену Иржиковску,...
08 октобар 2018
1.
Заиста, живим у мрачно време!
Безазлена реч је глупа. Безбрижно чело
Знак је неосетљивости. Онај ко се смеје
Само још није примио
Ужасну вест.
Какво је то време у које је
Разговор о дрвећу готово злочин
Зато што подразумева ћутање о толиким злоделима!
Зар онај што тамо мирно прелази улицу
Збиља није...
06 октобар 2018
Тишином чудно
све ми засветли,
крилата походи ме она.
Нерођених зора
запоју ми петли;
са дан искон-мора
потонула, чујем, брује звона.
Радуј се,
свему си спона,
покоји у теби сви живе.
И душа
тузи што склона;
и празнином што
дани засиве,
у походе то спрема ти се она.
И чудом,
у непроход ме сплету,
путање исправе се...
05 октобар 2018
До часа жутог заласка
колико ћу пута видети
моћнога бенгалског тигра
како корача тамо-амо
суђеним путем иза гвоздених решетака
не слутећи да су му оне тамница.
Касније долазе други тигрови,
пламени тигар Блејков;
касније долазе друга злата,
љубавни метал што беше Зевс,
прстен што сваке девете ноћи
рађа девет прстенова,...
04 октобар 2018
Чинило ми се да их опет видим,
своје лађе,
али оне су биле отишле,
док сам спавала оне су дигле сидро
и отишле су све
(а ипак
сан је тако дивљи,
треба га гонити данима
и данима,
бити стрпљив, не дрхтећи, не дишући,
не мислећи).
А могла сам да будем
мала, плава девојчица
у цвећу резеде,
међу белим крилима голубице,
девојчица...
03 октобар 2018
Свакако на њега налик је
овај мали цртеж оловком.
Скициран на брзину, на палуби брода,
једног чаробног поподнева.
Јонско море око нас.
На њега личи. Па ипак, у мом је сјећању љепши.
Био је осјетљив до границе бола,
то му је давало просвијетљен израз.
Љепшим ми се чини сад
кад душа га зазива из онога времена.
Из...
02 октобар 2018
JAN MAJEN и мој Срем,
Парис, моји мртви другови, трешње у Кини,
привиђају ми се још, док овде ћутим, бдим, и мрем
и лежим, хладан, као на пепелу клада.
Само, то више и нисмо ми, живот, а ни звезде,
него нека чудовишта, полипи, делфини,
што се тумбају преко нас, и плове, и језде,
и урличу: „Прах, пепео, смрт је...
01 октобар 2018
Кућно поштанско сандуче, и иста те иста дилема.
Извадим кључ, па кажем: Боље, не отвори!
На сва та драга писма што их унутра нема
Буди сандук ћутње и ништа не одговори.
Каже, па отворим, и опет у ме зрене,
Љута што је будим, црна мачка празнина.
И у једном куту, од пријатеља ил жене,
Писма што неће стићи чита паучина.
Рука...
