Нестајем тако у ово вече када се небо у мору буди, постајем и ја сама талас, обалу далеку који руби. Седим на стени – ћутим и гледам како белина облак сиви. једином срцу заповедам да смело, гордо до краја живи, да буде човек, да не вређа рану дубоку која већ боли, да тихо, тихо окрене леђа ономе који не зна да в...

Ко у реку кад слази дуга, слазиш, сестро, у поље исто из лестве невидљиве. Дрво се и сад завршава листом. Ал сад је то прича друга, а исте цркве и њиве. Још исто сунце сија, хлеб, вино и твоје лице. Исти је змијски ујед, и исто жито клија. Други се сад језик чује, ил' исти глас је сенице. Опет је тама пала на Косово. У...

Постоји игра: опрезно се уђе, Да се људима пажња успава; И онда се очима плен пронађе; И неприметно за њим се хода. Ма колико груб и невичан Човек кога помно следе – Осећа поглед нетремичан Усне му задрхте, пребледе А други схвати шта се спрема: Стресу му се рамена и руке; Осврне се – и ничега нема; Али расту неспокоја...

Надати се. Надати се. У међувремену, о небо се каче; Облаци златни, кишоношци; трн се претвара у ружу, ружа у лист, лист у лед. У дугом двобоју опрашта се славуј од љубавних ноћи и на сунцу лептири у лету удвајају лет. Под сеоском свећом далеку колевку снова њише ветар златног октобра... Тело ми божанскије, старе...

Неодложна је љубав. Неодложна на мору лађа. Неодложно да се затру речи неке, свирепост, мржња и самоћа, извесне јадиковке, мачеви многи. Неодложно да се измисли радост, умноже пољупци, жетве, неодложно да се открију реке, руже и ведра јутра. На рамена тишина пада и светлост нечиста што бол задаје. Неодложна је љубав,...

И због себе, и због вас, и због оног што је тамо где других ствари нема, велим: напуштам немирно море и мир неба ведрог. Самоћу желим. На моме путу нема ни пејзажа ни знака. Па како знаш да њиме идеш? – неко ће да пита. Јер нема речи, јер нема слика. Нити непријатеља, нити брата. Шта тражиш? Све. Шта желиш? Ништа. Путујем...

Жена је довршена. Њено мртво Тело носи осмех испуњења, Привид грчке нужности Тече наборима њене тоге, Њене босе Ноге као да веле: Далеко догурасмо, готово је. По једно мртво смотано чедо, бела гуја, На сваком од малих Врчева млека, сад празних. Свила их је Назад у своје тело као што латице Ружа затвара кад врт Замире...

Самотни, бледи витеже чуј ме, куд блуди корак твој? Језером већ су трске суве, Минуо тица пој. Витеже несрећни, о шта те мучи, какав те сколи јад? Веверица већ је лешнике збрала, престаде пољски рад. На челу твоме ја љиљан видим, грознице влажан дар, на образима клонулу ружу, усахну све јој чар. – Ја госпу сретох...

I Не лупај на врата старе куће. Куће више нема. Нема више ко да дочека твоје куцање на вратима. Само тишина иза које опет само је тишина. Ни на довратник се не наслони. Ни довратника нема. Али клупа је остала из детињства. Седи... II Откуј поглед свој са ципела ти прашњавих и Излизаних. И усправну држи још мало главу...

Не могу нас дохватити ни време пред којим узмичемо с ужасом у очима, не осврнувши се, ни неме животиње, ни таласи, ни ноге невидљивих јахача, ни коприве. Али сиђите ви којима добацујем пољубац кроз прозор већ близу светлости, угушени на прагу, заустављени једним звиждуком, великим лампама лета. Сачекујући наш повратак...

Ако вам покаткад нежна реч затреба ако вам уморним снаге понестане, ако вам је песма жедна росе неба, ако ветар кида моје вите гране, сетите се да сам и ја био некад с разлисталим ветром минулог времена, а кад ме понесе неумитна река на дну мене неста и сен мога сена. Сад ме нема више. Блиста драги камен. У каменој...

За Мери Ен Виндам Луис, Послато из Парк стрита, Четвртак увече, 7. фебруар 1839. Морао сам покушати да са вама поразговарам о стварима које морате знати и желео сам да то обавим са мирноћом која доликује једном пониженом и повређеном мушкарцу, али успео сам само да вас наведем да ме нзовете „себичним грубијаном“...

Остави све то. Остани сâм, опет. Не буди лутан, ни свој, ни туђ. Свет већ трули, и свуд је мемла, буђ, А гасне сјај на небу, низ облак пропет. Све што је било почива као сплет Заноса и чбиље, ал сад већ одјек само сив, Без трага моћи, ко призор једва жив, Умртвљен чами, чамро је сваки крст. У мртве воде одоше и сан...