У постељи још поред мене бдије покривен мраком као брод у луци твој живот у ком уплашено бије и моје срце као сат на руци. Са пријестола се на нас Сљеме руши и стиже све до гробља изнад града, а киша купа бол у мојој души и скупља се крај последњих аркада. Ти не знаш камо будећи се иде тај пут на коме нема путоказа и...

Жена је добро највеће у људи, (лудост је рећи да то није тако) она нам даје живот, добро свако, она нам често смрт и отров нуди. Мирно се небо у оку јој буди, а много пута паклу је једнако; свет вредност њену уочава лако, а човек пати од подле јој ћуди. Она крв даје, живот нам подари, и Бог не створи од ње луђе...

Плод неумољен видом слеп Дозивање здравца покој и сан Век њише се песком и сен Падом и харфом пробуђен слап Исцељен заблудом претворен у кип Јаву кад збуни песник и маг Крије почетак тајну и миг Од језера дубља стоји кап Поверене боли достојан стих Марљивим заборавом измењен лик Вени у грому касна за лек Прогнане...

Ко је смео рећи да богиња ниси - До безбожник коме срце не задрхти Пред сјајем лепоте, ко у ропству пути Не осећа шта су небески обриси? Да, богиња јеси! Цвете рајски, Мати, Погледај у мене са висине своје! Не нађох божанства што на небу стоје, Ал ћу и пред тобом на колена пасти. Бога и духове можеш негирати, Пакао...

У мутних дана труљењу јесењему, кроз беспомоћан плач и јецај киша, захуји вјетар, зазвижди, па се стиша, па опет груне – мјерећи снагу свему. Он баца, носи прегршти лишћа сува, не дајућ' му ни да мртво, свело лежи: он ломи крте гране и дува, снажно дува, набијен, крцат мржњом према трулежи. Да га видиш, спазио би...

Не дај се Инес, не дај се годинама, моја Инес, друкчијим покретима и навикама, јер што ти је соба топла, пријатан распоред и ријетки предмети. Имала си више укуса од мене. Твоја соба, дивота. Газдарица ти је у болници. Увијек си се разликовала по боји папира својих писама, по поклонима, пратила ме слиједећег...

Нећу, нећу у црно изгнанство. Тако започех. Ту сам: жедан, разапет Међу сребрним ријечима. И хоћу: Гласно да подвикнем у окованост Мог мрака, мојих патњи, мога грча, Да запјевам до неба као у данима Зеленила: нек ме чују анђели И ти, заједно с њима, а без крилā И без трубљā обливених блиставилом. Па ћемо се играти,...

Када смо раздвојени тишином и сузама, половичност нас плени кроз године, узама: бледи твој образ наг, пољубац твој је хладан; и то је веран знак мог свакодневног јада. Роса јутра на мојим обрвама већ сања – упозорењем боји сва моја осећања. Завети не постоје, а сав сјај твој је плам: свуд чујем име твоје и делим сав...