16 јул 2018

Марко Врањешевић – НЕПОЗНАТОЈ ДЕВОЈЦИ



У белим сновима својим ја стварам твој лик.
Сећам се: попут меке свиле
спуштале се твоје косе,
и два тамна цвета испод росе
снене су ти очи биле.

Срели смо се једном у далеком свету,
гледали се, неми, у ћутању дугом,
устрептала срца, али једно другом
никад пришли нисмо; само очи наше
блистајући немо говорити знаше
кад реч свака, немоћна, заћути.
А после нас тужне
далеки, незнани однесоше пути.

И никад не сазнах у који си отишла крај,
ни да л' ти се јави у сећања дну,
ил' походи те кадгод, у невином сну,
очију мојих грозничави сјај.

А да ти руку пружих, можда бих срећан био;
да сам те драгом назвô и у твој топли скут
уморну главу скрио,
жељеног мира можда бих нашао кут.

Па ипак сам спокојан, кад с вечери благе
спомена драгих походи ме свет,
кад коса твоја кô опојан цвет
у сну ми замирише,
и тихо ми се смеше твоје очи драге.

Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!