Где светло се скупља у мојим одсутним очима,
Где сунце излази, где снивајући бдим.
Свет мале среће, без површине и без дна,
Са одмах заборављеним чарима,
Рођење и смрт замрси њихове додире
У неба и земље помешаним наборима.
Ништа не оделих, већ удвостручих срце своје.
Да би се волело, све створих: нестварно и што је јава;
Дадох јој њен разум, њен облик, њену топлину
И бесмртну улогу – њој која ме обасјава.
Где сунце излази, где снивајући бдим.
Свет мале среће, без површине и без дна,
Са одмах заборављеним чарима,
Рођење и смрт замрси њихове додире
У неба и земље помешаним наборима.
Ништа не оделих, већ удвостручих срце своје.
Да би се волело, све створих: нестварно и што је јава;
Дадох јој њен разум, њен облик, њену топлину
И бесмртну улогу – њој која ме обасјава.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!