Деси се, као жив, да ме посматра неки цвет И да је ваздух топао и као један поглед плав И онда зажелим: да прођем отворен кроз свет И да свему принесем поздрав. Из ове љубави што носим, непрекидно, И обнављам у телу од рођења – За један људски осмех, за једно цвеће жуто, За један дубоки мир камења. Тад ми се тек...

Остави, остави, макар свиснуо, Сумње болећиве тешке покорности, Прени се, прени - срце стиснуо, Трагом потонулим глухе суморности. Долазе, долазе тамним клепетом Извори прадревни вечне сањарија. Свет нам је, свет нам је старе играрије Занесен вековним глухим трепетом. Чујеш ли, видиш ли тајних токова Где се расклапају...

По Војводини се роје зелене пчеле, љубичаста засипају орања, даве се у водама Тамиша и Бегеја и хватају се о мостове и скеле, грозде се пољем о шумарке и међе, узлећу с плота и точку са паоца и коловозу са сребрних леја. Никад одједном не видех толико пчела, на њиве што су још синоћ биле смеђе пала...

Ноћу кад бију промаје са звезда, кад корење одозго виси као игле што држе слике с друге стране зида, ове ноћи кад биље обраста сребром и плави се фитиљ мора у шаци зебње гаси, тебе о саму призивамо ноћи! Јер су нам стопе земљом рањене и срца о врату висе неокајана, јер сикћу још гује у костима и неисплакани знојеви...

Са старих руина, кад поноћ царује свуди, Диже се прошлости дух. Озарен буктињом славе, Он тајом жуди, ил' кроз ноћ суморно блуди, Кô бледи призрак умрлих снова и јаве И тихом песмом, и благим небеским гласом, Он с тугом буди прошлости давно време; И смерне звезде трепере чудним красом, Док песма тоне у бескраје...

Мрачно је небо. Месец крвави У поноћноме тиња облаку, Ко тежак уздах шапће у трави Ветар. Голгота спава у мраку. Црно је небо, ни звезде нема – У грозничавом бунилу дрема Планета стара: Грех на њој тешка крила одмара... Тама је пала... Суморно ћуте троја вешала У глухо доба тишине мртве – Празна и црна...

Претпоследњи спрат раније осети таму,него пејзаж околином дат; загрлићу те саму и увити у плашт, кад низ окна крене киша – кад завешта плач за тебе и мене. Време нам је поћи. Сад расеца стакло нит сребрне ноћи. Занавек измакло време своје хаље. Промена режима. Суђено нам даље, тамо да живимо. •Препевao Радојица Не...

Остала је прошлост моја још код мене, У њој спава моја младост, моја патња: Ја је гледам као тело хладне жене, За чиј' одмор још сазнала није пратња, Иако јој лице мртво мирно вене. Остало је још код мене време, које И сад чува моје дане, моју младост, Све сударе земље с небом, све двобоје, Где су редом погинуле...

За Шарлоту фон Ленгефелд 03. август 1789. Да ли је то истина, најдража Лоте? Могу ли да се надам да ти је Каролина завирила у душу и одговорила ми у складу с оним што је унутра прочитала, а што ја нисам имао храбрости да признам? Ах, у какво се бреме за мене претворила тајна која ми тако дуго лежи на срцу, тајна...

Адам и Ева су изгнани из раја у пределе јада и страха - најтеже. Ту смрћу одише ноћи зла тишина и сунце нежношћу смртоносном жеже. Цео дивљи свет им је подарен на муку, на црни труд. А мир под тужним небесним луком траје док стежу вољену руку уморном вољеном руком, и док своју душу без речи предају, и оскудна...