Ја тебе сањам, храбра мала птицо, у тренуцима, кад се растајеш, а твоји глувонеми црни преци у календару су у ствари недеље које вену... Ја те сањам – тиха и бескрилна, небом покривену, како жваћеш горку мрвицу, бачену ка теби из саме суштине... (До овде – две-три речи о животу, за вечну несрећу за све што се гомилало...

Она стоји на мојим очним капцима  И њене косе замршене су у мојима, Њено тело има облик мојих руку, Она је боје мојих очију, Она се утапа у моју сенку Као камен у небо. Она има увек отворене очи И не допушта ми да спавам. Њени снови при пуној светлости Могу сунце да испаре, Због њих се смејем, плачем...

Успомене гину, умиру и чаме, Тону у живицу црне бразде. На северцу реском труле и базде Отпади поплавне таме. Помућено време, узнемирен ум! Сенилне речи утехе без наде, И много штошта што нам краде Сан. Беспуће, пепео, разорени друм. Престрављено дете у ноћи вришти. Запаљено дрво, на мокрини, пишти, И у вис влагу...

Већ први пут кад си збацила одело смешан ми беше твој поглед охол. Већ први пут ми љубав беше само бол. Већ први пут место да слушах у зору како се топиш као снег, ја јурнух у шуме где упада брег, и гране што покрајах јецаху као моја душа. У њима сам крио образе моје топле од твојих груди. Нежније но руке...

Поезијо, у те ћу се клети! И свршићу, кркљајући ко клан: Слаткопевцу ниси став ка мети, Место си - у трећој класи, лети, Насеље си - а не припев знан. Ко мај Јамске - спарна си очајно, Шевардина ноћни шанац, јаз, Где облаци јаучу бескрајно И, разбив се, свуд им лети млаз. И двојећ се ту, где скрећу шине, - Предграђе...

Ноћи прољетња свјежа, запоји ме дасима поља процвалих, њива проклијалих; воћњака младих бехаром! Ево ти душе што чезне за љубављу звијезда и цвијећа, ево је! Носи је, ноћи, у дивну паучину плаву звјезданог безданог неба, чак иза Млијечног пута, куда спокојство и мир кроз вјечност плове у бескрај. Узми ме,...

Ја знам једну песму као зима 'ладну, Коју мирно слушам на прагу јесени, При заласку лета и снаге у мени. Ја знам једну песму као зима 'ладну. Ја знам једну песму, и њу данас слушам У одмору моме, кад се сутом спушта; И осећам да ме мој полет напушта. Ја знам једну песму, и њу данас слушам. И та песма носи мени...

Као кроз сиву маглу Што само сине зрак, А гушће облак дође, Да већи буде мрак, — И она само сину, Да опет дође хлад, Да већа тама буде, Да већи буде јад... 187...

Гледао сам дуго како лете вране. Црне као младост кад у неврат тоне. У даљини запад каткад блеском плане, А над њиме сиви облаци се гоне. Без крика, без циља летеле су вране. Црне, истоветне, страшну причу зборе,  Како је ужасно с другим једнак бити. Тишина: пролазност и вечност се боре. Све крај мене...

Све сломљене, незграпне ствари, предмети трошни, стари,  плач детета неког крај пута, та шкрипа кола што смета,  и тешки корак орача што гаца по зимској бари,  твој лик ми вређају који к'о ружа сред срца мог цвета.  Јер превише је груба увреда ружних ствари;  да ми је да их саградим све...

Посребрено сам, тачно  И немам предрасуда. Шта год видим одмах упијем Онакво какво је,  Незамућено љубављу или недопадањем. Нисам окрутно, само истинољубиво, Као око малог бога, али четвороугаоно. Време проводим гледајући супротни зид. Ружичаст је и с флекама.  Колико га дуго гледам Помислим...

Лакоумности! Ти мили греху, Мили сапутниче и душмане мили! Од тебе се очи искре у смеху, Твоја је мазурка у свакој ми жили. Ти научи ме да не чувам бурму, Ма с киме живот ме венчавао Крај кад почетку насумице јурну И пре зачетка све окончао. Бити к'о стабљика и бити с надом, У животу где ћеш премало моћи... – Лечити...