Одавно те нема, Оља. Понекад ми на сан дођеш.
Идеш и ћутиш. Крв ти липти преко зуба. Трчим за
тобом и питам те:
Како си, добра Оља?
Ти одмахујеш главом. Питам те:
Волиш ли ме још, Оља? Лудујеш ли још за
мном?
Ти плачеш и питаш ме докле ћу да те мучим.
Кажем ти:
Причекај ме, хоћу у очи да ти завирим. Окрени
се,...
29 децембар 2018
28 децембар 2018
Миле и љупке очи твоје
као сафири сјају
О, трипут је срећан онај ког
с љубављу погледају.
Твоје је срце дијамант
што племенито се зари.
О, трипут срећан онај ком
с љубављу оно се жари.
Усне ти, најлепше на свету,
рубина имају боју.
О, трипут је срећан онај ком
признају љубав своју.
О, кад бих знао срећника тог,
о,...
25 децембар 2018
Праштај ми, драгано, со и хлеб нежности,
сенка робовања пала ми на раме.
Ако се не вратим, девојко, опрости
крви што ће тећи да не буде таме.
Буном букте поља и диме се луке.
Град је црн од бола што све више боли.
Цела моја земља бежи у хајдуке
и гине да љуби, јуриша да воли.
С њом ја лоптим врео, под крвљу ишчезо
и...
21 децембар 2018
Хуље ми неке поручише пиће
да виде како
у песнику
свиће
И таман кад поче сунце да се рађа
изби нека гужва
нека туча
свађа
Око мога сјаја сташе да се гложе
потегоше чаше
револвере
ноже
Ту беху и неке Залутале жене
сташе да вриште
лају
ко хијене
За њима трагом горки неспавачи
ко да су сву ноћ
спали
на ломачи
Тада...
20 децембар 2018
Победа ће прећи све путеве наше,
И огледнути се у дну свију река;
Умирућим дати кап из своје чаше,
А новорођеним кап отровног млека.
Ова иста поља што крв једних зали,
Уродиће другим причешћем и хлебом;
И траг ових истих што су данас пали,
Видеће се сутра како светле небом.
Јер доцније крупни огњеви да плану,
Треба...
19 децембар 2018
О, гола брда, голо камење, О, мрачне горе небом љубљене,
О, земљо света мојих очева, –
Витешке крви, свијетла образа,
Зашто си тако тужна, жалосна?
Зашто ти чело облак покрива
И тешки терет груди салама,
Кад увијек бјеше чила, весела? –
И онда, кад те бичем шибаху
Тирани бијесни дивље Азије,
Подижућ горди поглед...
17 децембар 2018
Она! Да мало те отпратим (и питам се: чему?)
Дрворед оснијежен. Угледамо давни цвијет багрема.
На бесмислу језика држимо исту тему.
Газимо асфалтом-облаком – ни њега ко да нема.
Сврдламо у себи камен, све тврђи: кривњом чијом?
Пребацујемо га ћутке са груди на груди.
Измислимо судбину и назовемо је змијом.
За разлаз...
14 децембар 2018
Од јутрос пушим без престанка
ако престанем руже ће ме пригрлити
трњем и опалим латицама угушиће ме
цвату искривљене – све исте ружичасте боје
гледају; чекају да виде неког; не пролази нико;
иза дима моје луле пратим их
на уморној постељи без мириса,
у другом животу нека жена ми је говорила, можеш да
дирнеш ову руку
и...
12 децембар 2018
Звезде изнад тамне шуме,
Лишће бреза белих;
Ја увек сетићу се
Речи тих –
Шта год да се с нама деси,
Опет заједно бићемо ми,
Срцем миловани, пријатељи одани
У нашој љубави.
Густе крошње багремова,
Ћутљиве сенке булевара,
Тад растанка исписасмо слова
У дану као утвара;
Ишли смо стрмим путевима
Кроз крв и дим слузави,
Срцем...
09 децембар 2018
09
дец
Далеки су дани кад си живио, и митом
Сад нам се ти дани чине. Страшан си
Због њине древности. Страшан си због тога
Што, невидљив у свијету двадест пет стољећа,
Невидљиво у њему присуствујеш до данас,
И пред твојом славом легендарном
Немоћно је Вријеме. Коб је неумитна,
И све је у свијету предоређено Судбином,
И...
07 децембар 2018
Је ли ово наш свет или није
Крагуј нам пламени с лица пада
Вепар дивни срце напушта
Ноктима се хватамо за последњи дах
За шта да се ухватимо
Ни облак да нам пружи руку
Ни камен да подметне раме
Ни време у помоћ да притекне
Ко још смрти зубе броји
Нико црна преостала крви
Уједи страву за срце
Уједи и облак и камен...
05 децембар 2018
У простору
сам одсуство
простора.
Увек
је тако.
Где год да сам
увек сам оно што недостаје.
Кад ходам
раздвајам ваздух
и увек се
ваздух помера
да попуни празнину
које је тело оставило.
Сви имамо разлоге
кретања.
Ја се крећем
да бих поправио ствари.
•С енглеског превела Данијела Марко...
03 децембар 2018
Поклањала си, ал си крала, и невјерна си била ти, не, сувише ми ниси дала: О младости... О младости... О младости моја... То шкрто сунце што је пало, та љубав јадна, кратки сни, за успомене то је мало: О младости, младости... Дај стани на час, и дај ми снаге да опростим се бар од ње, и да ми друштво пјесму сврши и...
28 новембар 2018
Шта не бих дао за сећање
на прашњав путељак са ниским оградама
и високог коњаника што зору испуњава
(похабан дугачки пончо)
једнога дана међу данима равнице,
једнога дана без датума.
Шта не бих дао за сећање
на мајку која посматра јутро
на естансији Свете Ирене
а не зна да ће се звати Борхес.
Шта не бих дао за сећање
да...
26 новембар 2018
Једино ће мој живот доиста умрети
За мене, једном.
Једино трава зна укус земље.
Једино крв моја чезне, доиста,
За мојим срцем, док га напушта.
Ваздух је висок, ти си висока,
Висока је туга моја.
Туга моја чује још нерођене псе
Који лају на људе
Још нерођене.
Долази време да умиру коњи.
Долази време да остаре машине.
Долази...
25 новембар 2018
Љубећи се од постања
Кроз маглу свијета двоје блуди,
Са чудном чежњом, да се нађу
У метежу страних људи.
Размишљају о себи често
И преварит ће се кадикад,
Да су једно друго нашли,
А неће се наћи никад.
Па ипак, он ће једном доћ
У собу онога хотела,
У ком је она цијелу ноћ
Уз уздисаје мора бдјела.
Пред зору, кад...
23 новембар 2018
Не спава нико на небу. Нико, нико.
Не спава нико.
Створови месеца њуше и круже око колиба.
Доћи ће игуани живи да гризу људе што не сањају
и онај што бежи срца разбијена срешће на угловима
невероватног крокодила мирнога под незним протестом звезда.
Не спава нико на свету. Нико, нико.
Не спава нико.
Има један мртви...
21 новембар 2018
У полумрачном храму
Безбројне сузе свеће,
Оплакујући драму.
И ките сабрано цвеће
Нечујно мре и вене.
Болно јецају жене.
Скрушеност срце плави,
И дух ми ослобођен
Земаљских тежња слави
Пораз; мистиком вођен,
Диже се, космички атом,
Великом, непознато.
Али ми, у недоглед,
Очи лепоте жедне,
Зарониле су поглед
У мрке...
20 новембар 2018
Стојте, галије царске! Спутајте моћне крме,
Газите тихим ходом!
Опело неко шапћем у подне пуно срме
Истопљене над водом.
Ту где на дну шкољке, како рече песник,
Сан уморан хвата, лежи брат до брата,
Леже златне сенке, знакови удесни
једног давног, никад допеваног рата.
Зар не осећате како море мили
Овде где се Сизиф...
15 новембар 2018
У извору твојих очију
живе врше рибара полуделог мора.
У извору твојих очију
море држи своју реч.
Ја онде бацам
срце које је боравило код људи,
одећу коју сам носио и сјај свечане заклетве:
Најтамније на дну тамног, ја сам огољенији.
Ја нисам, но само једном отпадник, поуздан.
Ја сам ти, кад сам ја.
У извору твојих...
14 новембар 2018
Једне ноћи изневерио ме је сан.
Отворио сам прозор, па чеко дан.
На дворишту у полумраку
Будио се живот: у буџаку
Спремала се мачка, да скочи
На буре; пето је трљо очи
Онда се с лествица сишо
И зевајући ђубрету је сишо
Да кукуриче.
Ко да их се то не тиче,
Спавали су даље на дрвећу
Пилићи. Около, по трави и цвећу
Блистала...
11 новембар 2018
Сјећање ме лаком тугом ови:
... вече слази и мирише липа.
Кроз сумрак се чује колска шкрипа,
— с пута иду кари Шабанови.
Ми у сусрет отрчимо к њима,
а кари нас врате срећне кући
и сивом нас џадом труцкајући
о пређеним шапћу друмовима...
... Мили дани, моји сни нестали,
као да сте сви у јутро неко
на каре се крадом...
07 новембар 2018
М. П.
Не осврћи се. Велика се тајна
иза тебе одиграва. Птице гњију
високо над твојом главом док бескрајна
патња зри у погледу и отровне кише лију.
Звездама рањен у сну...
06 новембар 2018
Драго моје с усном од рубина,
Покрај мене вргло пехар вина,
Да ме куша куд ће рука прије;
Да упозна за чим срце бије.
Хеј, једна рука вије с' око врата,
Друга хвата за пехар од злата,
Винце пијем, грлим драго своје,
Срце моје, бије за обоје!
185...
01 новембар 2018
За племе моје питаш? Нисмо знатни;
ма да је цео мој род ратовао
и многи од њих на бојишту пао,
не спомињу нас извештаји ратни.
Не бележе нас ни спискови платни...
Столећима је мој род крш оро
и поповао или кметовао...
Као што видиш, ништа нисмо знатни,
ал' када пођеш на оне бачије,
запитај успут дете макар чије
Ковачевића...
30 октобар 2018
Памћење је зла не мало
Сакрило од вас и мене.
Сав живот је лаг-лагало,
Проиграло поверење.
Можда, град и парк ниједан
Не постоји – нема спора –
Живи само снага леда
И сланога мора.
Свет је, можда – пут звездани
Преко снега тога.
Свет је, можда – само тајга
Ка схватању Бога.
Превео с руског Миодраг Сибинов...
29 октобар 2018
Тако ми прија што нема ничега.
Што се догађа зрачно ништа.
Што са тјемена свакога бријега
слика је иста.
Зуј колобара баш ми одговара,
јер се видно шири у нечуј.
До глухости слух ме наговара
на поход ријечју.
Тако је добро кад нешто спласне
и сване лице ништоће јасне.
Поћудно је кад беспут и цеста
замрсе мјеста.
Дјелатно...
25 октобар 2018
Цело после подне на мом прагу седи
Досада, и гледа налакћена мене.
Очи су јој мутне, челичне, студене,
А усне замрзле и образи бледи.
Не чује се никад да помути дахом
Ни тренут тишине за то цело доба.
Дан умире мирно: а моја је соба
Испуњена чудним слутњама и страхом.
И немо и споро ослушкује тада
Неку тамну јесен...
23 октобар 2018
Тамне су моје ријечи, све тамније,
гладне су моје очи, све гладније,
од шибља ноћи станка немам;
ружне су моје псовке, све ружније,
тужне су моје лађе, све тужније,
куд се то спремам?
На некој грани трава расте,
на некој ливади грање пласте
(зле воде гмижу наопако);
над хумовима дивљач лове,
по хумовима звијезде плове
—...
21 октобар 2018
Замишљам најдужу зиму онога доба;
Месец, јасан читавог дана,
замрзнуте гваље од перја под дрвећем;
и не мирише да ојужи.
Па ловци што вире из пећине, чађави:
сметови заклањају видик,
над отвором висе снопови леденица.
Шта ако је и главној ватри
догорело – да им још греје само претке?
Нешто би се, ни крик ни цвилеж,
у...
19 октобар 2018
Пластови новога сена
Као чопор зелених паса
Седе на утрини
Бити југ у цичи
Бити лед у јари
И бити истинит
И волећи падам злој судбини у раље
Ал' волим и даље
Ал' волим и даље
Црна ружа у црним грудима
Црна крв ми црно у костима
Црн без људи црњи са људима
Оне велике очи умне одлазе
И она јака рука од нежности
Не...
18 октобар 2018
Јесен вас затиче за столом, у шуми, за чашом пива, у колима која превозе излетнике док грицкате сламку, најежени, озбиљног лица пружајући цвет насмешеним скитницама. Мислите на човека који вас је тражио с јабуковом гранчицом за пасом једне недеље. Не, нисте знали док је силазио степеништем како је пламен осветљавао бљесак...
17 октобар 2018
Има једно дрво што са нама расте,
има једна песма од нашег рођења,
има грана неба у пазуху ласте,
има једна нада до задњег вољења.
Има пустопоља срца по коме су
голуби гривњаши смртно гнездо свили,
па нам иду дани у мртвачком плесу
и нестају ко да никад нису били.
Има једно дрво што расте са нама,
има песма што нас...
16 октобар 2018
16
окт
Једнога летњег јутра постах млад;
тад први пут сам осетио било
живота сопственог – и како љубав
у све је дубљи усхит тонула,
тако се и ја све то више будих,
и сваког трена жудња је све јача
прожимала ме за спајањем што би
присније било, било потпуно.
Страст је мог бића сила зачетна.
Средиште ја сам, свети кладенац
из...
13 октобар 2018
Најсрећнији дан тај – и минуте драге,
које још памти моје срце свело,
узвишена нада гордости и снаге,
све је одлетело.
Рекох ли: и снаге? Да! Tако бар мислим;
вај! Сад су све то сећања далека!
То привиди беху у данима милим –
нек пролазе, нека.
Хеј, гордости, каква веже нас још сила?
Нек се одсад друга чела гуше
под...
12 октобар 2018
Због обала свога завичаја
напустила си туђи дом.
Горко сам плакао до краја
пред тобом у тренутку том.
Моје су хладне хтеле руке
да одлазак задрже твој,
да растанка не кратиш муке
преклињао је уздах мој.
Ал ти си усне ишчупала
из пољупца дубоког тог,
у други крај си мене звала
из предела прогонства мог.
Говорила си:...
Док се земља још врти и док је светлости јарки сјај, Господе, свакоме ко нешто нема ти дарежљиво дај. Мудроме хладну главу, коњима мирним обдари уплашене, срећнима новаца дај. И не заборави на мене. Док се земља још врти, Господе, твоја ја власт – онима што теже власти дај владавине сласт, дај штедроме одмора бар док...
10 октобар 2018
Ветар што вечерас смотрено свира
– наликује силном лепету лимарије –
на инструменту густог борја
и мете бакарна обзорја
куда се ројта светлости вије
попут змајева у јечећим небесима
(Облаци промичу, ведра
краљевства небесна! Високих Елдорада
капије одшкринуте!)
и море што, крљушт по крљушт,
оловно тре
и мења боју бацајући...
Бојим се мртвог лишћа.
Бојим се гаја пуног росе.
Одох да спавам
Ако ме не пробудиш,
Оставићу крај тебе моје хладно срце.
Шта то звони тамо далеко?
Ветар у прозорским окнима, моја љубави!
Ставио сам ти ђердане од зорних драгуља.
Зашто ме остављаш на овом путу?
Ако одеш далеко, моја ће птица плакати
И зелена лоза неће...
09 октобар 2018
09
окт
Вечерње новости, "Новости истраживања" – 30. јануар 1997. године
КАКО
ИСТОРИЧАР КЊИЖЕВНОСТИ ДРАГОЉУБ ВЛАТКОВИЋ ДОКАЗУЈЕ
ДА ЧУВЕНА АНДРИЋЕВА
"ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА" НИЈЕ ПЛОД ПИШЧЕВЕ МАШТЕ
За време студија у Пољској, Андрић је уочи Првог
светског рата 1914. године, упознао 16. годишњу Јелену Иржиковску,...
08 октобар 2018
1.
Заиста, живим у мрачно време!
Безазлена реч је глупа. Безбрижно чело
Знак је неосетљивости. Онај ко се смеје
Само још није примио
Ужасну вест.
Какво је то време у које је
Разговор о дрвећу готово злочин
Зато што подразумева ћутање о толиким злоделима!
Зар онај што тамо мирно прелази улицу
Збиља није...
06 октобар 2018
Тишином чудно
све ми засветли,
крилата походи ме она.
Нерођених зора
запоју ми петли;
са дан искон-мора
потонула, чујем, брује звона.
Радуј се,
свему си спона,
покоји у теби сви живе.
И душа
тузи што склона;
и празнином што
дани засиве,
у походе то спрема ти се она.
И чудом,
у непроход ме сплету,
путање исправе се...