Ми се никада ни видјели нисмо, Спајала су нас само црна слова И црни дани у дугоме низу; Незнан и далек на уклетом броду Што оштрим кљуном не сијече воду, Ти си ми ипак био тако близу. И моја младост, заробљена птица, Радовала се ко сунчаном зраку Теби незнаном, испод црног крова; Био си радост једне душе младе, Плашљива...

Твоје сунце носе сад на заставама, Ти живиш у бесном поносу синова; Твоје светло небо понели смо с нама, И зоре да зраче на путима снова. Још си уз нас, света мајко, коју муче: Све су твоје муње у мачева севу, Све у нашој крви твоје реке хуче, Сви ветри у нашем осветничком гневу. Ми смо твоје биће и твоја...

Увући ћу се у твоју сенку Скривен у ноћи. Пратити твој ход, Твоју сен на прозору. Та сенка у окну си ти, није друга, ти си. Не отварај прозор иза чијих завеса се крећеш – Затвори очи. Хтео бих затворити их уснама својим, Али се прозор отвара – и ветар, Ветар чудно њише пламен И завесу, Увија своје бекство...