Не копкај силом пером по срцу! Нема ли цвета, није му време Храни заметак брижно у груд'ма Кô добра земља пшенично семе. Ако је твој Бог хтео да будеш Земаљски цветник рајских цветова, Унео ти је небеску прегршт У врело срце пре свих векова! Треба л' да рађаш, зашто се бринеш? Он ће послати Духа с далека, Да цвет потера......

Да зна твоја светиња, откако удостојих се с Богом познати те, порадовах се весељем духовним. Но замало и кратко би нам виђење, да би ко рекао у зрцалу образ угледасмо, или у неки сан танак да сам била снесена. И због брзине не получи моја бедност оно што сам желела. Но ипак оно што тада слушасмо од твојега...

Дању је будно скрива обично одијело. Оно се тако скромно до кољена шири. Људи јој виде само лице бијело И руку, што чедно из рукава вири. Ноћу, кад са ње пане хаљина свјетлоплава И спусти се низ врата малог стана, Невиност јој се кроз бијело оцртава. И постеља буде од ње обасјана. У сну, кад са ње склизи...

Разбежале се речи све из мене: Као од бата неког кад за часак Нестану птице са гране зелене (Ал оставе у слуху шум и прасак). Све су се мисли скриле којекуда: Ко кад у градић где се већ сви знају Бане у стари сокак нова луда И нагна народ у бег (док пси лају). Да је бар мира када нема речи И тиха пустош кад мисли неима: Па...

И опет ми душа све о теби сања,И кида се срце и за тобом гине,А невјера твоја далеко се склања,Као тавни облак кад са неба мине.И опет си мени чиста, сјајна, ведра,Из призрака твога блаженства ме грију,Па бих опет теби пануо на њедраИ гледô ти очи што се слатко смију.Тако вита јела коју муња згодиЈош у небо гледа и живота...

Чувам јој руке, грлим је и тражим Да пољупцима опљачкам њен смех, У наручју да отмем јој дражи Да испијем јој усне, тамне као грех. Али ко небу плаветнило да узме? Лепоту ми се додирнути хтело, Ал' измеђ' руку она ми испуже: У рукама ми оста само тело.Где је лепота? Где је њен свет? Враћам се натраг преварен и сможден....