Прошле су љубичице! И моја кратка и нестална срећа Са дахом њиним у неповрат мину; Април у цвету и у сјају сину, И све, о друже, што ме на те сећа Сад само тугу у мом срцу буди; А уздах тешки раздире ми груди. Сад нема љубичица! Ходећ' кроз цвећем ишарана поља, Где оне смерне не цветају више, Где наше стазе поветарац...

Дубоко у ноћ сад ми душа лети У бескрај докле не потоне нијем И сјетна клоне… А силама свијем Све даље тежи! Мир тајанствен, свети, Одасвуд хуји глухо, сребрн, сјајан; А лети душа и све дубље тоне У плавом тајанству празне васионе… – О, душо тужна, узрок ти је тајан Постања чудног, и нећеш га никад Биједна сазнат!......

У црној планини Бујица урла високим гласом У том часу Ти ходаш над понорима По свом уснулом телу Ветар се у тами бори с твојим сном Гуштара зелена и бела Млади храст, миленијумски храст Ветар те растаче и кида и руши Отвара ти мисао и расипа је Вртлог твоје очи Вртлог твој пупак Вртлог твоја...