Као кроз сиву маглу Што само сине зрак, А гушће облак дође, Да већи буде мрак, — И она само сину, Да опет дође хлад, Да већа тама буде, Да већи буде јад... 1876....

Сунце, ах, у све поре се увлачи. Пуне ми очи и пуна утроба сунца. Затварам се, завесе навлачим, а сунце ту. Кад га непољу нема, оно је у мени. Ох, уморан сам. А ту негде близу, и далеко тамо, рат. И величају се јуначка разбојништва. Један пропланак зелене траве, Један поточић воде хладне – И ја бих био цар...

Заборављен предео у пропланку дугом, Обале под тешком тишином и травом. Ту вечерње воде хује тихом тугом, А жалосне врбе шуме заборавом. У зеленој јасној помрчини грања, Ту нађем Самоћу, у ћутању вечном, Бледу, покрај реке; ту седи и сања, И огледа лице у модрилу речном. Ко зна од кад тако. Но у немом долу, Глас...