08 новембар 2015

Милутин Бојић: СОНЕТ XLII (КОМЕДИЈА ЉУБАВИ)



Уморан сам, драга, од љубави наше
И кô тешки терет на очи ми пада
Несвестица пуна и среће и јада,
Кô пијанство после искапљене чаше.

Вај, знај, мене такве нејасности плаше.
Моја јасна душа вечне среће рада
Узбуђена дршће и губи се када
Засити се, кад кô херој сабљу паше

После много борби и пресит победа,
Јер никада краја том нереду реда!
Равнодушно слушам глас ти истоветан,

А до скоро ја сам трептао сав збуњен,
Кад ти такнем усне, свет за мене цветан,
А данас те жалим као цвет окруњен.

Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!