И одбегли смо, жељни, али у своју близину,
кô просјакове руке од његових рамена.
Ми смо изгледа они што целе смрти гину
од једног истог живота са стотину имена.
И волели смо, много, али рано и касно,
и никад нисмо знали шта нам то тако треба,
и постали смо оно што је најмање јасно
од сиве прашине земље до златне прашине неба.
И варали смо, сваког, али и себе саме,
између себе и других и оног што се хтело,
а можда само смо цвеће коме је после таме
потребан пољубац сунца на усне или чело.
кô просјакове руке од његових рамена.
Ми смо изгледа они што целе смрти гину
од једног истог живота са стотину имена.
И волели смо, много, али рано и касно,
и никад нисмо знали шта нам то тако треба,
и постали смо оно што је најмање јасно
од сиве прашине земље до златне прашине неба.
И варали смо, сваког, али и себе саме,
између себе и других и оног што се хтело,
а можда само смо цвеће коме је после таме
потребан пољубац сунца на усне или чело.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!