И одбегли смо, жељни, али у своју близину, кô просјакове руке од његових рамена.Ми смо изгледа они што целе смрти гинуод једног истог живота са стотину имена.И волели смо, много, али рано и касно,и никад нисмо знали шта нам то тако треба,и постали смо оно што је најмање јасноод сиве прашине земље до златне прашине...

Уморан сам, драга, од љубави наше И кô тешки терет на очи ми пада Несвестица пуна и среће и јада, Кô пијанство после искапљене чаше. Вај, знај, мене такве нејасности плаше. Моја јасна душа вечне среће рада Узбуђена дршће и губи се када Засити се, кад кô херој сабљу паше После много борби и пресит...