Запљусни ми душу, вале ноћи плаве! Вреле оне ватре, што ми бићем круже, Потопи ко страсне, опаљене руже; И сва жуд живота нека тобом згасне,                     Вале ноћи плаве! Сенке моје душе црвене, крваве, Што расту ко...

Рађања су, звезде у језерима, немоћан сјај у животу. А сузан поглед младе мајке, слаб, као ружа у ћупу железном. Са жена плодних, пијаних винограда, из којих јастребови излећу у јесен, наша би тела, голубови бели, у бескрај, без жалости, ишчезла. Тек Ти кад идеш, пође бол, у ходу твоме, пробуђеном камену, тајанствени...

И златан облак, драгано, натопи земљу пијанством. Љушкају воде коритима, и пуца плод. И твоје тело, драгано, љубављу презри, напукне. Ни смоква слађи не цеди сок, ни грозд из присоја. Да л’ напити се вина? Или од зрачна недира у златну маглу да пресахнемо за нове златне облаке?...