Сумрачје блиједо у безгласној соби. Застори су спуштени. Уморне моје трепавице, и оне су склопљене! Ја видим двије свијеће воштане. Запаљене Поред њеног одра. Она тако мирно спава. Непомична. И смијеши се. Љиљани су око одра Укочени. Само њихов мирис лебди око одра. Она спава. И смијеши се. Испуни се жеља твоја,...

По месецу ти шаљем уздах један, По том у чежњи брату. Нек ти рече, У тужни час кад зимско пада вече, Да сам, ко Азра,* блед, веран, и предан. И шта би он, тај месец, коме поју Од Индије до вечитога Рима Чежњиву светлост и сањиву боју Сви песници на језицима свима, Кад не би тако у глухој самоћи Тешио срца...

Ти, црвена жено, с очима од ватре, Страсна као море, разблудна кô змија, Тражиш моје хоћу, да твој жар га сатре, И сиктању твоме мој грч бола прија. Одлази, о страсна царице сатира, И сажежи косе и разгубај усне, И разлупај мрамор нимфијских кумира, И рашчупај недра крв на њих да пљусне. Дубоко...

Ноћ ова, опчињена белином коже. Од дрхтаве резеде што гребе жалузином до резбарне трепетне звезде ноћ, сваком пором узврвела као инсект налеће, тавна, на лампу, чија је избочина врела, иако је искључена давно. Спавај. Са свих двадесет пет свећа плен сање- као њене обрте, смогла да не разгониш зраке, што већ су преломљени...