Човечији живот, како Сократ збори, кад пословност мучна њиме овлада, поток је што се разлива и пада док се с олујом бесном мутан бори. А живот оног што мир себи створи сличан је благом извору из хлада који гргољав, тих и препун склада кроз шарено цвеће свукуда жубори. О, какво ли је богатство и срећа за оног који...

Ја сам газио у крви до колена, и немам више снова. Сестра ми се продала и мајци су ми посекли седе косе. И ја у овом мутном мору блуда и кала не тражим плена; ох, ја сам жељан зрака! И млека! И беле јутарње росе! Ја сам се смејао у крви до колена, и нисам питао: зашто? Брата сам звао душманом клетим. И кликтао сам...

Већ нема ништа у мени што може још да гине. Тражећи некога другог, изгубио сам себе сама, па су ми руке празне кô зраци месечине, а нежност ми је море са пустим обалама. /* Style Definitions */ table.MsoNormalTable {mso-style-name:"Table Normal"; mso-tstyle-rowband-size:0; mso-tstyle-colband-size:0; ...

Поглéдô сам у небо, у месец, звездице, у прозор и у тебе однета невице; млад месец метô венац, кô млада невеста, млад месец тебе гледи па венац намешта. Месече, што се лудиш? месече, што си слеп? Тај венац би тек био на мојој дики леп. — На месец сам ти пружô, а ти си ћутала, ох, душо моја, душо, јеси...

l У нехату и немару дани иду и пролазе, И лагано све се губи, изумире и пропада, И никаквих немам жеља, да ми приђу, да долазе; По сумраку сањарија пустош спава, мир свуд влада. Покидани, растурени сви листови из живота: Бесно их је разбацао по прошлости ветар мука; Још ја стојим, кржљав израз свих болова и страхота....