Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4 У једно сигурно лето Топло као кап плача Ходаћеш туђ низ све то Заклоњен зидом шетача. И глув већ за реч што лупа У слух о тешка врата Проћи ћеш кроз ред клупа До места где се мрак хвата. Пуст као...

Признајем, тешко је добар песник бити, и у своје срце заривати канџе. — Ал', много је теже због девојке пити, и љуштити срце            попут поморанџе. Не, није то ни рана душе, то је са леве стране срушен цео грудни кош! — И више још! У ребрима поломљеним к'о катарке дува бура. — Била...

Порекло меланхолије старије је од нас, јер од како има залазака и ветрова новембарских, вероватно од тада има и меланхолије. Свака је свадба недељом туга коју не виде окићени. Сутра тек девојка од јуче, са прозора на који није навикла, гледа свет. Ма како да га воли, његов долазак је корак туђинца! И...

У полутами цркве, тамо, Жижак на иконе сјај точи. Жива ће ноћ да вирне само У твоје незаспале очи. У речима о уму неба Дах земље осећа се свуд. Тамо, под сводом – сумрак вреба, Ту – клупе камене још студ. Случајног сусрета врелина С кубета дахну једва чујно На снени сјај из стеарина[1], На иконе, на цвеће рујно. И...

Пре но што ће је скрити Небеске дубине, сјајни облаци, Као последњи поздрав земљи Она свој вео девичански баци... Четири ветра дохватише Свилено ткање беље од снега— Сваки је за се хтео Драгоцени њен вео— И, бијући се, поцепаше га У кончиће и влакна, Па у бурноме лету Расуше га по свету. И сад, у благе јесење...

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4 /* Style Definitions */ table.MsoNormalTable {mso-style-name:"Table Normal"; mso-tstyle-rowband-size:0; mso-tstyle-colband-size:0; mso-style-noshow:yes; mso-style-parent:""; mso-padding-alt:0cm...

Као златне токе крвљу покапане Доле пада сунце за гору, за гране. И све немо ћути, не миче се ништа, Та најбољи витез паде са бојишта! У срцу се живот застрашеном таји, Само ветар хуји... То су уздисаји... А славуји тихо уз песмицу жале, Не би ли им хладне стене заплакале. Немо поток бежи...

На талогу година лежиш Дуже од свог сна Дуже од јаве свеколике Дуња жута У прозору што свој сјај стере Одсјај Оца оца оца И Матере матере Жишке кликера твојих Кликера лице За руку док те воде Болести сутрашњице Њихове верне клице Последњи повој песме Залогај тај што нас прти У врву немилице Залогај...

I На мирном црном валу где звезде сањају Бела Офелија попут великог крина Лелуја веловима који урањају... Одјек хајке стиже из шума, из даљина. Већ вековима Тужна Офелија тако Плови, сабласт бела, реком што црна тече. Већ вековима кротка лудост њена лако Ромори своју романсу у лахор, у вече. Ветар велове вије,...

Опада лишће, као да из даљина, пада уз опор и одречан лет, као да сред небеских тмина вене далеке баште сплет. И тешка Земља ноћу пада из роја звезда у самоћу. Сви ми падамо. Пада рука, у сваком од нас – пад живи неизбежно. Па ипак, неко бесконачно нежно падању овом даје смер и...

Шта шуме јасике беле, пречисте горске деве, сребрне кад им стреле јутарње сунце хитне, и зраком кликну шеве? Хладне кад капље, кад ситне, низ тела им се слију, зеленим пропланком магле кад млечно коло вију? Зашто су главе нагле, и косе смешале благе, и дршћу наге? Од зиме се не јеже, страх срца им не стеже, јер на...

Е, године, колико вас је прошло од тада, када је она млада водила љубав са мном? — Године на хоризонту тамном, и осветљеном — симултано, — гледане           с васионског брода! — Године, када су моје мисли биле каблови далековода, којима је пролазила Слобода нашега века; — године када...