1.
Гледам у жути зид тај покрај
мене;
Мој жути зид ту је непрестано.
Сунце на њега ту не пада
рано,
Већ тек у сутон од блиставе
пене.
Тада се мој зид дивно
зарумени,
Од растурене ватре сунца
палог...
Из мога зида непомичног,
тешког;
Ненадана радост засветлуца
мени.
Не марим тада за ту светлост,
живу,
Само још часак овде
остављену:
Као да пада на расуту пену
Што крије морску неизмерност
сиву...
Ја сам за таму која
неименована,
Иде и гаси све златне
одблеске,
Ја сам за радост пучине
небеске:
Моја је радост дубока,
оловна...
И тек кад овде на зиду што
сéни
Не видим ништа друго осим
таму,
Велику радост чућу сасвим
саму,
И живу, као таласе по стени...
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!