Што сам бивао старији, све мање су ме испуњавала ситна задовољства која ми је живот пружао и све јасније сам схватао где треба тражити праве изворе радости и смисла. Научио сам да бити вољен не значи ништа а да је волети све, да је способност да осећамо оно што даје вредност и лепоту нашем постојању. Где год би се на земљи појавило оно што се може назвати срећом, било је саткано од емоција. Новац није ништа, моћ није ништа. Многи имају и једно и друго, а ипак су несрећни. Лепота није ништа, видео сам лепе мушкарце и лепе жене који су били несрећни упркос својој лепоти. Ни здравље није све; свако је здрав ко се тако осећа; било је болесника пуних воље за животом који су венули мучени страхом од патње. Али срећа је увек била тамо где је неко умео да воли и живео за осећања; ако их је неговао, ако их није газио и потискивао, она су му доносила задовољство. Лепота не пружа радост ономе ко је поседује, већ оном ко уме да је воли и да јој се диви.

Има различитих осећања, али то је само привид, у суштини, она су сва – једно. И воља је, на пример, једно од њих. Али за мене је и то љубав. Срећан је ко уме да воли. Љубав покреће нашу душу, у њој проналази своје биће и свој живот. Срећан је, дакле, само онај ко уме да воли. Али волети и желети није исто. Љубав је жеља која је постала мудра; љубав не жели да поседује, жели само да воли. Зато је био срећан филозоф који је љубав према свету неговао у својим мислима и на тај начин увек нешто ново сазнавао. Али ја нисам био филозоф.

До среће не воде ни морал ни врлина. Знајући да само врлина коју носим дубоко у себи може да ме учини срећним, како могу да прихватим врлину која ми је туђа? Једна ствар ми је ипак јасна: заповест љубави, није важно да ли је проповеда Христ или Гете, свет је потпуно погрешно протумачио! То уопште није била заповест. Не постоје заповести. Заповести су истине које учен човек преноси незналици на начин који овај може да разуме. Заповести су истине погрешно конципиране. Основа сваке мудрости је ова: срећу доноси само љубав. Ако сада кажем "Љуби ближњега свога!" то је већ доктрина. Можда би било исправније рећи: "Воли себе као ближњег свог!" Можда је била првобитна грешка била у томе што се увек полазило од ближњега…

У дубини своје душе ми желимо срећу, једну благотворну хармонију са оним што нас окружује. Кад год наш однос с другим бићем не почива на љубави, тај склад се не успоставља. Није наша дужност да неког волимо, али је наша дужност да будемо срећни. Само смо због тога на овом свету. Али с наметањем дужности, с поукама и заповестима тешко да ћемо усрећити једни друге, јер то ни нас не чини срећнима. Човек може да буде "добар" само ако је срећан, ако у њему влада склад. Ако воли.