Више ми нису потребне речи, треба ми време; Време је да сунце каже колико је сати; Време је да цвет проговори, а уста занеме; Ко лоше живи зар може јасно запевати! Веровао сам у сан и у непогоду, У две ноћи био заљубљен ноћу, Док југ и север у истоме плоду Сазревају и цвокоћу. Сањајући ја сам све празнике преспаво!...

Нека ме недостојног ветар обавије Куло с врхом ван времена на коју дишем Тесно је небу у птици птици још више Моје издвојено око ван главе бдије. Одузимам свету име да га у предстварност скријем Кад ништа не почиње јер нема места више Кад ноћ од успаваних сила и смртоносне кише Звери шумом уклете и мене сном убије. Чистом...

Снежна земља ко да дишу у сну, Ко да зраци пуни медне росе Продиру кроз ћилим лак и звездан, Продиру кроз хладну површину У дубине топле њене груди. Тамо дрхте сад већ пола будне Жиле танке, и сокови струје; Кроз ваздуха тишину кристалнуЧујем где се вечито клијање И семење небројене креће: Земљина се вечна плодност...

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4 Никад не откриј љубав своју, За њу знати нико не би смео; Јер и благ ветар дира хвоју Тих и невидљив цео. Ја открих, открих своју љубав, Открих јој срце, све; Дрхтећи, хладна, у страху она, Ах, оде, неста ње!...

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4 Што сам бивао старији, све мање су ме испуњавала ситна задовољства која ми је живот пружао и све јасније сам схватао где треба тражити праве изворе радости и смисла. Научио сам да бити вољен не значи ништа...

Лисје жути веће по дрвећу, Лисје жуто доле веће пада, Зелено га више ја никада Видет нећу. Глава клону, лице потавнило, Боловање око ми попило, Рука ломна, тело измождено, А клеца ми слабачко колено: Дође доба да идем у гроба. Збогом, житку, мој прелепи санче, Збогом, зоро, збогом, бели данче, Збогом,...

Из корова главу помаљам: о траве Хвала вам на ведром леку и склоништу.Ја се опет враћам у свет где ме ишту:Бледа замка наде, љубав, сламка славе.Штрчи ми из лога гле читав стуб тела:Већ сам сав откривен и повратка нема.Кришом око бацам у даљ где се спремаНеми дочек гвожђа, зида, стакла бела.На растанку: мирис жила...

* Без мене не постоје твоји облици. Твоје грло има два писка, твоје чело четири боре од моје љубоморе. И кад си без мене, тело више није твоје тело. Са истим прегибима и молбама за шаке. Мој длан изгубљен на твом затиљку потврђује све промене. * Крвоток је од месечине. Па су вене до јутра празне, а по дану...

Жудим ноћ лепу кад се сања и речи тихе ко без моћи дрхте од снова и звездања због ње крај мене у тој ноћи. И докле месец ко златно гнездо у цветном грању блиста а часи слатко неповратно клизе ко капље росе с листа. Изнео бих јој своје срце и своју радост и своју тугу на длану што сни миловање ко топло срце нежну...

Магла таме тоне по стаблима и равницама, лишће нема боје, трава нема зеленила. Пламенови светла су жуте зенице мрака – жуте зенице које се тако необично шире. Нема никога тко би се смeјао или јецао у пролазима парка. Кашљем. Мој кашаљ је ко издисање сабласти. Идем. Моји кораци су ко кораци сабласти. Али у најмрачнијем...