Вечерас ја сам као скромни слуга Њој у наслоњачи пришао са кључем. На моме лицу блиједила се туга. О како сам зажелио снен да је свучем. Да клекнем и ципеле јој скинем тако мирно. И оставим их тамо, гдје су увијек биле. Пун страха тада бих и чарапе јој дирно. Дрхтале би руке, пузећи испод свиле. У души...

Нема мене ал има љубави моје; Видим је у сунцу и земљи где нам труну кости.Довршава се дан у њеној захвалностиСлично музици слично празнини, спокојем.Она ће сачувати намере моје и твојеИ васкрснуће мртве рођендане по милости.У подножју ветра немерљива сен охолостиНестаће у пепелу оних што више не постоје.У пусто срце...

Ми смо се сувише сретали на раскршћима незнаним Мада смо различитим путевима корачали Тињало небо вечерње у шипразима звезданим И увек облаци ждралова са пролећем се враћали. Ми смо се сувише сретали а речи рекли нисмо И у лета коврџава са препланулим лицима Под капом зелених дудова за часак застали смо Па онда прошли,...

Њој, која ми дарује радост неизмерну, И што се моји осећаји буде кад будимо се миИ што истог трена мир дође кад време је сна,У нашем дисању складном.Наша заљубљена тела миришу једно на другоИ не требају нам речи да се разумемоА некад бесмислене речи нежно схватимоНеће од зловољног ветра се заледити Ни од суморног тропског...

Зелену грану с тугом жута воћа у каквом старом сплитском перивоју сањарим с миром док се душа ноћа и влага снова хвата душу моју; ал' чежња дршће као птиче голо, к'о плава пјесма нагло прекинута, к'о небо блиједо и безнадно коло, к'о боси просјак на по' пуста пута. Сва љубав моја усред цесте кисне, моје је срце од...

Доћи ћу ти драга, у јесење вече кад све ко вал смрти сива киша гута,и пустињом мрака само бол што лута, бол који од суза само жешће пече.Рећи ћу ти речи као јесен тужне,мутне ко та киша која звезде гаси,пусте с криком смрти тонућ ко таласи,и болна ко нада једне душе сузне.О, да ли ћеш вечно тајанствена жено,чути речи...

У пламену, запаљена јесен,  гори каткада моје срце, чисто и само. Ветар га буди, додирне му средиште и онда га обеси за светлост која се смеје ни за кога: каква расута лепота! Тражим неке руке, неку присутност, неко тело, оно што зидове разбија и рађа опијене облике, додир, глас, окретај, неко крило само, небеске...

Свет овај, у ствари, и није тако рђав и зао, мада понеко плаче и самује и брине. Можда је сутон с крова сасвим случајно пао. Можда би и ноћ да сване, можда би и ноћ да сине. Волим да свако ваља и верујем бескрајно: сванућа постоје зато да човек лакше дише. И склапам очи. И сањам потајно то врело...

Између два пријатеља Као између два врта и две улице Била је најпре путања кратка, Од две-три можда подланице. Прво су пријатељи могли и шаптати, А чули су се и поздрављали руком, Али стаза је стала расти затим И затрпавати се листом и шљунком. Временом је постала дуга као река, Нису се пријатељи могли...

I V О прекратка руко! О непокретни броде! Играчка мртве воде, ја ни до једног цвета не могу допрети – до жутог што ми смета,ни до тог друга плавог, пепељасте воде.Ох, прах са врба! Крило што их љуља!Давно су прогутане све трскине руже!Мој чамац, непомичан – а његово ужена дну те силне воде – сред каквога муља?  -...

На небу, што је кô лед зелено Пролећне зоре тужније свићуДа ли плаче у даљини звоноИл мио зов је у лепом гласићу На небу – сенка предзвезданаУ срцу – вечерња мирна сластНоћ ли је или белина данаСрећа ли је или туге сабластУ очима ти је мир поновоДок тишину звездања чекашДа ли у срцу љубав је овоИли само молитва – не...

Не заводи ме модри своде Не играмТи си свод жедних непацаНад мојом главомТрако пространстваНе обавијај ми се око ногуНе заноси меТи си будан језикСедмокраки језикПод мојим стопалимаНе идемДисање моје безазленоДисање моје задиханоНе опијај меСлутим дах зверкеНе играмЧујем познати псећи ударУдар зуба о зубеОсећам мрак...

ко зна каква је та жена која ништа не говории коју не срећемможда је њено самотно плођењедоба звезданих плимаи самоубиставакада бих могао ја бих је насликао као иконуса белим сунцем њених тишинаникад је нисам среоа срећем тебеса причом у корацимазагледану у водупалу одавно у грешно певањеколико дуго можемо да ћутимои...

Све је створено за љубав. Клас пева у пољу, раскош учвршћује истину времена. Укрштају се речи знакови, тајанствени трагови ничу из дубине изгубљених дана. Тако живот пева у љубави света; и свиће јасноћа слична каквом божанском лицу у самоћи; или поноћни бљесак који, изненада, обасја тамна подручја заборава. Осећање...