02 новембар 2013

Иван Буњин | ВЕЧЕ



Среће се, увек, тек сећамо слатко,
а срећа – свуд је. Можда она злати
тај врт јесењи, иза шупе, мраком,
можда је зрак чист што кроз прозор сврати.

Кроз понор неба, лаким, бели, краком
диже се облак. Одавно га пратим….
Ми мало знамо, ми видимо кратко,
а срећа је дата тек оном ко схвати.

Отворен прозор. Зацвркутав, ту је,
на симсу, птица. И, са књиге, пренут,
уморан поглед одвраћам на тренут.

Сутон. И небо пусто се румени.
Шум вршалице са гумна се чује.
Гледам, слушам, срећан. Све је то у мени.

1909.

Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!