Рано пада снијег на високи врх. . .
Рано су твоје косе побијелиле драги! Провлачим кроз њих руке уз притајен дах, сњегови моји бијели, сњегови неуспоредиви… Биле су то златне косе… Кад се у зору исправљала твоја глава на бијелом узглављу, кô што се сунце нехајно, просувши златне искре, зачас подизало над морем...
30 новембар 2013
27 новембар 2013
И опет те у вину гледам,Осећам страх пред твојом сликом,Твој осмех опет блесну чеданУ коси тешкој, змијоликој.Оборен тавним млазевима,Уздишем опет, без љубави,Нестали сан о целовима,О мећави што тебе слави.Дивним се смехом смејеш мени,У чаши вијеш слично змији,Над твојим крзном скупоценимЧарлија ветрић голубији.Како,...
26 новембар 2013
Ти си ми рекла
синоћ тако умилне речи
те нас је мноштво цветова, што се над нама свило,
одједном заволело, а један од њих слети
да би нас дотакао, и паде нам у крило.
Говорила си
како ће убрзо све да мине,
како ће наша лета пасти кô зрело воће,
како ће одјекнути последњи звон судбине
и како ћемо се волети сред...
21 новембар 2013
За твоју Славу, светли Царе,
Што и сад владаш у нама,
Који чувамо славе старе
У молитви и на струнама!
Али је црно доба за нас
Откад је ово кољено:
Све је на пазар пошло данас,
Све слављено и вољено.
За твоју Славу, светли Царе,
Нека свак пехар попије —
Јер су спопале путе старе
Змије и љуте шкорпије...
Куда су прошли...
19 новембар 2013
Онај славуј који целу ноћ је плак’о
За децом – ил' можда за драганом вене –
До небеса цвили. Он личи на мене,
Јер и моја туга безмерна је тако.
Свирепа нам судба сличан удес спрема;
Он, усамљен с болом као и ја поје.
Ни ја никог немам, само срце своје,
Мишљах за богињу да самрти нема.
Јер ко би веров'о – ах...
17 новембар 2013
Волим свјеже усне које горе
кô олеандров цвет када се рађа,
са којих кикот пожудни што свађа песма пупања са горе. И усне пуне вруће, слатке море, усне на којим живи прича млађа но прича мајских ружа, ћутња слађа но обећање, љубав као море. Менадске усне, кô две риме страсне, пуне срсова, кô две воћке сласне...
16 новембар 2013
16
нов
Не, нема смрти.
Ни камен овај мртав није,
Нити је мртав плод који је пао:
Живе од загрљаја прстију мојих,
Дишу ритмом моје крви,
Дахом који их је дотакао.
Исто једног дана, кад се осуши ова рука,
У сећању друге руке трајаће она,
Као што ће усне чувати ћутке
Укус устију којима се пољубац дао.
Препев Бранко Преле...
15 новембар 2013
Кô горда царица и бајна, са снопом златнога
класја,
На пољу јесен стоји. Са њене дражесне главе
Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се
доле,
До саме мирисне траве.
Пухором посут грозд у једној подигла руци,
И слатко смеши се на њ. Питоме и благе
ћуди,
Припрема она сад спокојне вечери и дане,
И жетву богату...
13 новембар 2013
Ах, како је земља напуњена с идолима свакога изрода! О, како је лице свемогуће мрачна глупост обезобразила! Таме цар се зли обрадовао видећ име неба подругано, видећ људе ђе свакој мрскости са тамјаном олтар окађују, видећ гадне змије, крокодиле да безумна сљепост обожава.О невини синови природе,
о мудрости проста најсјајнија!
...
12 новембар 2013
Ко је оно на високом брду –
попео се на крутој литици, смјело сио на висину страшну и весели са ње поглед бача пут пучине мора кипућега, гледи море ка се узљуљало, ка валови за валовма трче, стењу исти са ужасном хуком по простору немирне равнине, устрашени Еоловим бичем, ломе своју силу непрестано о окружне скале...
11 новембар 2013
У временом и бурном жилиштучовјеку је срећа непозната –права срећа, за ком вјечно трчи;он јој не зна мјере ни границе:што се више к врху славе пење,то је виши среће непријатељ.Наша земља, мати милионах,сина једног не мож' вјенчат срећом:самовлацем кад постане њеним,тад наздрави чашом Херкуловом.Наше жизни прољеће је кратко,знојно...
09 новембар 2013
09
нов
Господе Боже,
волео сам џем од јагода
И тамну сласт
женског тела
Као и ледену
вотку, слеђа у уљу,
Мирисе: цимета
и клинчића.
Па какав сам
ја онда пророк? Толико је других
С правом било
одабрано, веродостојних.
А ко да мени
поверује? Јер видеше
Како се бацам
на јело, како празним чаше
И похлепно
се загледам...
08 новембар 2013
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,
Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба језе ноћне Над овом светом водом. Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата И на мртве алге тресетница пада, Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада. Зар не осећате како море мили, Да не руши вечни...
07 новембар 2013
07
нов
Године долазе, одлазе. Полако
нестајеш из мог сећања; у менивећ су избледеле црте твога лица, испаоиз вида твојих рамена лук, искраоиз слуха твој глас, и нисам кренуо за тобому све гушћу шуму живота.Данас већ мирно изговарам твоје име,данас већ не дршћем од твог погледа,данас већ знам да си била једна међ многима,да...
06 новембар 2013
Ја сам вулканн, а ти мрачна ноћ у којој хоћу да изгорим. Буди дубоки морски талас око моје стеновите обале. За мене си увек драгоцено биће, које се налази поред мојих ногу. Притисни своје груди на моје, да ми се нежно приближиш и да ми прошапћеш реч из дубине срца. И када буре дођу, када нас страсти обузму, када...
05 новембар 2013
речи
су дошле и отишле
ја седим болестан.
телефон звони, мачке спавају.
Линда усисива.
ја чекам на живот,
чекам на смрт.
волео бих да могу рећи нешто храбро.
то је прљави трик,
али стабло под
прозором то не зна:
посматрам га како се
њише на ветру
обасјано поподневним сунцем.
немам више ништа да кажем.
сад...
04 новембар 2013
I
По моме мозгу иде лако,ко по свом стану, једна мила мачка, и питома и чила. Кад маукне, то чини такотанано да се једва чује; ал’ вазда, мазно ил’ жестоко, гласи се пуно и дубоко, чаролијом ми душу трује.Тај глас ромиња бићем мојим, најтамнију дубину пали, ко благогласан стих ме гали, ко мелеман напитак поји.Свим...
03 новембар 2013
Господе, час је. Натраја се лето.
Засенчи сунчанике, разобручиветар, да пољем јесењим захучи.Последњем плоду зрење заповеди:
још два-три дана јужнија му дај,усавршењу нагнај га, нацедипоследњу сласт у тешког вина сјај.Ко дом сад нема, тај га стећи неће.Ко сам је сада, дуго сам ће бити,читаће, писма писати и бдити,и...
02 новембар 2013
02
нов
Среће се,
увек, тек сећамо слатко,
а срећа –
свуд је. Можда она злати
тај врт јесењи,
иза шупе, мраком,
можда је зрак
чист што кроз прозор сврати.
Кроз понор
неба, лаким, бели, краком
диже се облак.
Одавно га пратим….
Ми мало знамо,
ми видимо кратко,
а срећа је
дата тек оном ко схвати.
Отворен прозор.
Зацвркутав,...
01 новембар 2013
Зар се стварно неће поновити , никада? Ни у ноћима
испуњеним трепетајима звезда, или у чистом светлу
девичанских јутара, или у жртвованим поподневима?
Никад, на крају ограђених стаза
које се граниче са пољем, или поред било које
фонтане обасјане месечином?
Никад, испод замршеног грања шуме где,
зазивајући...
