Прво су прсти, Онда су руке ишчезле И поједноставиле се са ваздухом Који је постао плав где си остала. Даљина те је затим претворила у тачку, У малу црну тачку без очију, без косе, без ногу, На крају: као камен си претегла у воду раздаљине. Најзад си целовитија но икад на дну овог сећања. ...

1. Постоји тек једна њена сигурна норма,тек један здрав икаровски циљи, истовремено, недодирљив гранични стуби забрана: једноставност обичног говора.Живи само на путу ка тој равњачи.Падне ли на њу, испари.Око свакодневног језикаплете мрежу несамовољне завере,као око своје муве карикатура.И кршење његових закона зауставља:после...

Све то не зависи од мене. Сетим се како беше леп, над водама дубоким неким, као Месец бео, са луком танким и меким, један мост. И, видиш, то утеши ме. Не зависи од мене. Доста је да тог дана, земља око мене замирише преорана, или да облаци пролете, мало ниже, па да ме то протресе. Не, не од мене. Доста ће бити...

Деси се: да се зачудим, кад ме изненада растуже:кишица плаха,ил једна смеђа дечија главау коју се загледам дуже. Деси се да се пробудим,од ноћна близа неба плава,и ставим руку на срцешто куца јако. И да се тад у мислима занесем,и осетим полако, полако:да је младост прошла,па се стресем. ...

Што ми долазиш ту У сну?  Што упиреш у мене Чудесне очи јасне, Сетне, Дно хладног врела са стене? Што су ти уста – мук? Који прекор, патње које, Жудње неиспуњене стоје У њима, ко сутон румен Што плане и опет утрне – У тму? Што ми долазиш ту У сну? Ти си се много поносила И моје наде косила, Из срца пила ко с...

Сиви су: под небом ждрали,  мрак који сипи, пут, брегови мали.Свије се јесен, и свали На сваки кут.Једва се спушта и чује вечерње цркве звон. Прошуми, кљује.Пепелом загробним трује Душе удављен тон....

Знамо вас добро, профитери, И вас по врху и вас доле — Увек неверне свакој вери, Увек с презрењем за све боле. Знамо вас добро профитере. И децу нишчих, о Господе; За сваки полет с пуно мере, У свако вино с мало воде. За сваку светлост ви сте слепи, Само у тмини прогледате; Од свега су вам дужи џепи, Тачни сте сви...

Та ту скоро, биће ових дана, са'ранисмо једног божјег раба. Читали сте, вид'ли сте параду, тај раб божји беше једна баба.. Затутњаше сва четири звона, поврвеше ките и мундири, поврвеше перјанице бојне, поврвеше безбројни шешири. Сви мајори дебели и суви, официри цела кита сјајна, пуковници, с орлом и без орла, ...

Кажем - смрт, а љубим усном као предео. Смрт ћути, ја звоним од старости будуће. Под тобом ја видим град млад, узаврео и наше смејање с окна сваке куће. О, никада такве страсти било није ко пољем те ноћи на ивици гроба. Ја нисам љубио никада силније ту росу и тебе но у оно доба кад су нам сврдлали меци и вртлози,...

Ваља се небом месец жив као да је Усред облака лепршавих и мекихА у дворцу суморни сат дуго трајеИ торњу глед шаље пун стрела љутихСвом дому тромо иде жена невернаЊено је лице строго и замишљеноОдано најчвршћем загрљају снаИ том ватром храбри срце уплашеноБрига ме за њих – рекох у свом немируЗагушљиво ми је свете,...

Никад се душа не показа нага, и остаће у земљи закопана руда. Зар си знао кад сам бивала од мржње луда, и кад је сијала у мени милошта блага? Никада се не разави цела као платно што га на обали река жене беле. Залуд смо слушали по вечери целе о чему куца тужно срца клатно. Нема моста међ душама нашим ни зглоба, понор...

Све за својим путем, ја сам жудно хтео Све за својим путем! Али заман муке:  На раскршћу сваком увек сам се срео С кажипрстом кобним невидљиве руке. Хтедох у свом срцу да глас себе чујем, А ја чух у слуху глас ко зна од куда...  Хтедох да се отмем, да сневам, да снујем: Друштво невидљивих пратило...

У топлом сјају ваше цветне зоре Губе се ко и врхови мачева И звезде, смртно блед им лик не снева. Но зоре ваше док још ватре горе Из запада крвава се разлева Ко зора ваша ведрог плама море. И два та плама лепши плам још творе: Са зором вашом запад ваш се слева. Најдивније блистање сад се расу, И једна ружа тек небеса...

Не могу нас дохватити ни време пред којим узмичемо са ужасом у очима, не осврнувши се, ни неме животиње, ни таласи, ни ноге невидљивих јахача, ни коприве. Али сиђите ви којима добацујем пољубац кроз прозор већ близу светлости, угушени на прагу, заустављени једним звиждуком, великим лампама лета. Сачекујући наш повратак...

У којој земљи без сенке никле су твоје очи  Јер нигде сломљена тишина није додирнула толико тело Нити је други пламен обузео те распеване ноћи У дубинама алги где пратиће ме увек ова чулна маглаЗа целу бајку што није био живот Дао бих све речи што нису ни тајна ни магла Све редом падаће мирис звезда стаблом жеђи...

Не вјерујем овој ноћи издаће ме. Ако само склопим очи, ако тренем, прикрашће се, заклаће ме, или ће ме удавити омчом мрака. Не вјерујем овој ноћи, црној, глувој, без корака. Још могу понеки осмијех да слажем, понеку срећу да одглумим, још могу понешто лијепо да кажем сваком осим себи - не дају ми болнице, болнице, брезовици, бежанијске...