07 септембар 2013

Слободан Ракитић‎ | ПОХВАЛА ЉУБАВИ



Нечујна ме киша вазда плави,
обрисе света дух ми обавије.
У моме сну биће ти најчистије,
у твом гласу шуми бескрај плави.

Да л те видех у сну ил на јави,
и чега нема зар ни било није?
У мојој смрти биће ти најстварније,
у свему бди поглед ти трептави.

Док певам и тражим да л ишта постоји
изван те речи што ме с тобом споји
када у магли засјаш нехотице?

Постадох стабло на рубу понора,
да слушам вале невидљивог мора
и занет гледам твоје благо лице



Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!