И брда, и поља, све околом спава, Тек жубор потока тишину пресеца И капање росе што у ноћи јеца. А кроз облачиће месец просијава. То с висине луна баца светлост бледу На висока дрва у дугачком реду. Измаглица сјајна уздигла се горе, Крадећи се у вис кроз мирну долину, Па тананим велом обвила планину И на њеном врху...

О све што прође вечност једна бива. Сен која беше дрво које траје. Будан Испод свога имена које буди Рука са цветовима крв што себе окива. Завршиће се путовање остаће тиха брда, Сива празнина ветар који блуди, Место које нема места у жељи ал нуди Зло да нас спасе и истину открива. То чему се молите је Жалосни Славуј. Љубав...

Лиши ме вида: гледаћу твој лик, запуши уши моје: слушаћу те, онеми ме: ал' зваћу те кроз крик, без ногу још ћу к теби наћи путе. Сломи ми руке: хватаћу те срцем; зауставиш ли срце мени, сам - мој мозак тад ће куцати и бдети; а ако ми и мозгом ужгаш плам - на крви својој ја ћу те понети. http://www.poezijasustine....

Кад већ почетком лета сенка чврсне и протка јуни као жила мрамор, Тад знаш да лето рано ће да прсне Изнутра, и да предвоји се само О Илиндану; снаге истоврсне Напете некад твоје конце држе; Сад пуштају их бестрасно, све брже, Док простим падом пониреш у замор. Ветар у празној чаши на тераси Са предвечерјем...

Добриши Цесарићу Могла би се десити изненада као велико светско чудо, пасти на жеђ срца као мана. могла би нас понети лудо, судбинска, од младости још чекана. У пријатељству ком не знаш разлога притајено би могла да се пробуди, из привидно равнодушна слога вребати би нас могла немо, нићи као клица усред студи. ...

И на овој земљи живот ме опија. По њој када лутам моје мисли бледе, Губе се у небо, у свет хармонија, У облак, у звезде, невине погледе. На њој оно место мене само плени Где станује љубав, где је радост млада, Пролазна и лепа, ко цвет драгоцени, Као престо снова, као живот нада. Не марим иначе за живот и бриге Народа...

Зашто се пропињеш И обале нежне напушташ Зашто крви моја Куда да те пустим На сунце Ти мислиш пољубац сунца Ти појма о томе немаш Понорнице моја Болиш ме Односиш ми дрвље и камење Шта ти је вртешко моја Развалићеш ми бескрајни круг Који још дозидали нисмо Црвени змају мој Теци само даље Да стопала...

Да их благословиш пољупцима, Моји прсти твоје траже. Желим поглед твојим очима да напојим, Да у твојој коси сакријем лице, Да увек будним, послушним рукама У заносу прихватим твоје, Да увек новим пламеном оживим Твоју лепоту, хиљаде и хиљаде пута, Док дан и ноћ – садашњост и прошлост За нас једно не постоје. Да се блажени...